Да ли вам је позната реченица „Дете је било веома добро док није угледало мајку на вратима. Како је она дошла, дететово понашање се потпуно променило.“?
Било да сте мајка или ћете тек постати, верујем да сте се нашли у ситуацији да видите дете које „прави драму“ када угледа мајку. Да ли сте дошли у ситуацију да окривите мајку и да помислите како није добро васпитала своје дете?
Оно што је карактеристично за однос мајке и детета јесте првенствено безусловна љубав коју дете, уколико је однос адекватно успостављен, у потпуности осети. Тамо где постоји безусловна љубав, постоји и прихватање другог људског бића онаквог какав јесте.
Мајке својој деци, без обзира на различите начине васпитања које су изабрали, дају дозволу, на несвесном нивоу, да се понашају управо онако како им њихова природа налаже. На овај начин граде са својим дететом однос безусловне привржености који у одраслој доби прелази у поверење, сигурност, подршку, прихватање и надасве међусобну велику љубав.
Однос родитеља према детету и прихватање његовог карактера одређује касније у животу његов однос према себи, тј. ниво његовог самопоштовања. Уколико се према детету и његовој индивидуалности опходимо с поштовањем, на исти начин ће оно себе вредновати када порасте. Прихватањем детета, наравно уз смернице које ви као вође нудите кроз васпитање, стварате сигурну базу и чините не само однос мајка-дете, него целокупан породични систем највећим ослонцем које дете може да има.
Без обзира на то колико су деца мала, ми одрасли их учимо социјализацији и потреби да пазе на своје понашање, да га прилагоде средини у којој живе и на тај начин забрањујемо у мањој или већој мери њихово спонтано реаговање. Некада и учење попут „Сине, јави се тети.“ омета дететову спонтаност, без обзира на то што га родитељи социјализацијом уче да се што боље и успешније уклопи у друштво у коме ће остатак свог живота провести.
Дете је на овај начин научено да у присуству других одраслих размишља о свом понашању и о свему ономе што су га родитељи учили. Све до оног тренутка док не угледа мајку. У присуству мајке дете се осећа сигурним да потпуно спонтано може да испољи сва она осећања која је током дана контролисало.
Запитајте се. Да ли вам је битније да вам дете буде потпуно уклопљено у средину, без осуде вас као родитеља или желите да вас дете схвата као некога пред ким у потпуности може бити оно што заправо јесте?
Оно што је, такође, веома важно јесте да сте му, дозволивши да се у вашем присуству понаша спонтано, омогућили да испољава своје емоције, да их упознаје, разликује и има свест о њима. На тај начин и уз вашу помоћ ће одрасти у једног емоционално интелигентног човека способног да схвата и влада својим емоцијама, а не оне њиме.
Врло је важно разликовати дете без дисциплине и ограничења на која му ви кроз васпитање указујете од пружања безусловне љубави. Мишљења сам да дете може у исто време осећати мајчинску љубав и имати дисциплиновано понашање. Дисциплином децу учимо да имају контролу над својим понашањем, испуњењем потреба и жеља као и истрајности, што је у великој мери потребно сваком одраслом човеку како би био успешан.
Уколико сте били у ситуацији да се и ваше дете понаша веома захтевно када се појавите, знајте да ви нисте лош родитељ и да вам дете није неваспитано. Ви сте свом детету направили сигуран простор у коме оно има дозволу да буде баш онакво како јесте по својој природи.
Оливера Ковачевић
мастер психолог
породични и партнерски саветник