Одвикавање од пелена – 7 знакова да дете ЈЕСТЕ спремно и 7 знакова да дете НИЈЕ спремно

Родитељи или старатељи који се баве бебама и децом требало би пре свега да буду стрпљиви када је ова значајна прекретница у животу детета у питању. Треба сачекати да дете осети да може вршити нужду само, без притиска одраслих. За овај корак оно мора да пронађе свој мотив, а не да то ради да би задовољило родитеље.

Циљ родитеља требало би да буде да се дете само навикне, и да навикавање протекне без проблема, као дететово самостално достигнуће. Зато је важно сачекати да дете напуни две године и више, да би било спремно за навикавање на коришћење ноше (тоалета).
Постоје различити приступи када и како да се дете што пре навикне на ношу. Чувени др Бери Бразелтон написао је више књига о деци, а једна је у целости посвећена овој проблематици, па топло препоручујем свим родитељима који желе да овај компексан задатак буде једноставно превазиђен као још једна фаза у одрастању. Књига се зове “Одвикавање од пелена – Бразелтонов приступ”.
Заиста би требало занемарити све добронамерне опаске, као и сећања оних код којих је то било лако “Ја сам показала – и готово, он је одмах све схватио!” Истина је да се сви на крају науче како то треба радити, али не би било на одмет да се сачува самопоуздање и самопоштовање. Ипак је овом “послу” потребан индивидуалан приступ, пре свега осетљив на спремност детета.
 
7 знакова који говоре да дете још НИЈЕ спремно за навикавање коришћења ноше:
1. Стоји изнад ноше и пишки на под.
2. Не допушта да му се скину пелене, вришти и опире се сваки пут када родитељи то покушају.
3. Само скида пелену и онда се покаки на под, тепих…
4. Хода унаоколо широким ходом, а онда седне са пуним пеленама, без знакова непријатности, напротив.
5. Сакрива се у ћошку, испод стола, у ормару и сл., одакле се могу чути звукови стењања док каки.
6. Ако родитељ понуди ношу јер је дошло време за вршење нужде дете говори “Не, не, не!”.
7. Негодује на разне начине сваки пут кад му се предложе ноша или wц.
Родитељ дете не учи, нити је реч о дететовој послушности, већ му помажете да уради нешто за себе. Крајњи резултат јесте да дете стекне контролу над сопственим физиолошким потребама – да препозна осећај пуне бешике или црева и да на то реагује на друштвено прихватљив начин – да каже одраслој особи, оде у тоалет или пронађе ношу.
 
7 знакова који говоре да дете ЈЕСТЕ спремно за навикавање коришћења ноше:
1. Дете више нема потребу да се стално креће или стоји на ногама – у стању је да мирно седи неко време и заокупи се нечим другим. То се дешава најраније око 18. месеца, често и касније.
2. Дете разуме шта му говорите (мада можда не прича), и може послушати молбу сложену од два упутства (нпр. “Иди тамо и донеси то и то!”
3. Дете може рећи “НЕ” – јер не желимо да то ради да нас усрећи, него да буде самозадовољно својим постигнућем.
4. Почиње стављати ствари на своје место – зна да одређене свари иду на одређено место и како се тамо “створе”
5. Почиње да вас опонаша – не само да тапше када ви тапшете, него се, ако је девојчица, труди да се понаша као мама, игра се кувања или сл., док дечаци више воле опонашати тату. Деца у том узрасту желе да иду у wц као мама и тата, и могу јако да се разочарају ако им то не успева, поготово ако и родитељи при том нису одушевљени кад нађу мокру постељину.
6. Дете почиње да обавља нужду у предвидиво време – остаје суво 1-2 сата у комаду. Kрајем друге године дете остаје суво током послеподневног спавања. Након дремања није тешко “ухватити” дететову потребу да се испишки ако пожуримо са стављањем на ношу. Пражњење црева се често може предвидети. Ови нови обрасци представљају право искушење за родитеље који на основу њих често закључују да је дошло време за одвикавање од пелене.
7. Дете постаје свесно свога тела – даје до знања да је поквасило пелене, чак и гунђа док осећа кретање у цревима (то није исто што и стењање од напора). Именује своја постигнућа, зна да ли је какило или пишкило.
Сматра се да је дете спремно за овај важан “посао” преузимања контроле над сопственим физиолошким потребама, тек када показује сваки од ових знакова.
Нек схвати да су гаћице удобније
Помозите детету да буде што самосталније кад је реч о обављању нужде, али немојте да га препустите самом себи. Дете сада већ може само да оде до ноше, да се скине уз минималну помоћ и да само седне на њу и устане са ње. Родитељ треба да стрпљиво седи поред њега с изразом дивљења на лицу, а онда да тражи дозволу да му обришете гузу (девојчицама обавезно брисати гузу према споља како измет не би дошао у контакт с мокраћним каналом) и да испразни и опере ношу. Можда неће хтети да родитељ повуче воду док је оно ту, али ако оно то жели да учини, дозволите му. Што више буде осећало да контролише ситуацију, то боље.
Дете постаје свесно осећаја пуне бешике отприлике у исто време кад почиње да осећа да треба да испразни црева, али му је много теже да уради нешто у вези с тим, па ће контролу над бешиком успети да оствари много касније.
У ствари, ако је могуће, треба причекати лето или празнике. Ако је напољу топло па дете може да буде голо у дворишту, стану и сл. добро је, јер кад год буде видело себе како пишки, то ће му помоћи да успостави везу између осећаја пуне бешике и оног шта се дешава после тога.
Циљ је да оно само схвати да су гаћице удобније од пелена и да је употреба ноше бржа и једноставнија од преповијања. Ако се врши притисак на њега, може да закључи да му је живот био једноставнији док је носило пелене и да су гаћице све то поквариле. Неће бити никакве користи од тога ако га будете непрестано опомињали. Треба да му се помогне да схвати да сáмо мора да уради нешто кад буде осетило потребу да обави нужду. Ако га подсећате на то, родитељ размишља уместо детета и може чак да се одложи тренутак кад ће моћи да се ослони на дете и буде сигуран да ће се само побринути за то.
Незгоде ће се дешавати све ређе и једног дана биће примећено, да брисање барица на поду више није једна од свакодневних обавеза. Можда ће се некада, док се будемо освртали на постигнућа свога детета, и нама отргнути по нека реченица како се “наше дете једноставно и за час навикло на коришћење тоалета”.
Текст: Анђелка Котевић, ХАЛО БЕБА
“Родитељ & дете” бр 21, мај 2012.
Извор: Детињарије