Roditelji ili staratelji koji se bave bebama i decom trebalo bi pre svega da budu strpljivi kada je ova značajna prekretnica u životu deteta u pitanju. Treba sačekati da dete oseti da može vršiti nuždu samo, bez pritiska odraslih. Za ovaj korak ono mora da pronađe svoj motiv, a ne da to radi da bi zadovoljilo roditelje.
Cilj roditelja trebalo bi da bude da se dete samo navikne, i da navikavanje protekne bez problema, kao detetovo samostalno dostignuće. Zato je važno sačekati da dete napuni dve godine i više, da bi bilo spremno za navikavanje na korišćenje noše (toaleta).
Postoje različiti pristupi kada i kako da se dete što pre navikne na nošu. Čuveni dr Beri Brazelton napisao je više knjiga o deci, a jedna je u celosti posvećena ovoj problematici, pa toplo preporučujem svim roditeljima koji žele da ovaj kompeksan zadatak bude jednostavno prevaziđen kao još jedna faza u odrastanju. Knjiga se zove “Odvikavanje od pelena – Brazeltonov pristup”.
Zaista bi trebalo zanemariti sve dobronamerne opaske, kao i sećanja onih kod kojih je to bilo lako “Ja sam pokazala – i gotovo, on je odmah sve shvatio!” Istina je da se svi na kraju nauče kako to treba raditi, ali ne bi bilo na odmet da se sačuva samopouzdanje i samopoštovanje. Ipak je ovom “poslu” potreban individualan pristup, pre svega osetljiv na spremnost deteta.
7 znakova koji govore da dete još NIJE spremno za navikavanje korišćenja noše:
1. Stoji iznad noše i piški na pod.
2. Ne dopušta da mu se skinu pelene, vrišti i opire se svaki put kada roditelji to pokušaju.
3. Samo skida pelenu i onda se pokaki na pod, tepih…
4. Hoda unaokolo širokim hodom, a onda sedne sa punim pelenama, bez znakova neprijatnosti, naprotiv.
5. Sakriva se u ćošku, ispod stola, u ormaru i sl., odakle se mogu čuti zvukovi stenjanja dok kaki.
6. Ako roditelj ponudi nošu jer je došlo vreme za vršenje nužde dete govori “Ne, ne, ne!”.
7. Negoduje na razne načine svaki put kad mu se predlože noša ili wc.
Roditelj dete ne uči, niti je reč o detetovoj poslušnosti, već mu pomažete da uradi nešto za sebe. Krajnji rezultat jeste da dete stekne kontrolu nad sopstvenim fiziološkim potrebama – da prepozna osećaj pune bešike ili creva i da na to reaguje na društveno prihvatljiv način – da kaže odrasloj osobi, ode u toalet ili pronađe nošu.
7 znakova koji govore da dete JESTE spremno za navikavanje korišćenja noše:
1. Dete više nema potrebu da se stalno kreće ili stoji na nogama – u stanju je da mirno sedi neko vreme i zaokupi se nečim drugim. To se dešava najranije oko 18. meseca, često i kasnije.
2. Dete razume šta mu govorite (mada možda ne priča), i može poslušati molbu složenu od dva uputstva (npr. “Idi tamo i donesi to i to!”
3. Dete može reći “NE” – jer ne želimo da to radi da nas usreći, nego da bude samozadovoljno svojim postignućem.
4. Počinje stavljati stvari na svoje mesto – zna da određene svari idu na određeno mesto i kako se tamo “stvore”
5. Počinje da vas oponaša – ne samo da tapše kada vi tapšete, nego se, ako je devojčica, trudi da se ponaša kao mama, igra se kuvanja ili sl., dok dečaci više vole oponašati tatu. Deca u tom uzrastu žele da idu u wc kao mama i tata, i mogu jako da se razočaraju ako im to ne uspeva, pogotovo ako i roditelji pri tom nisu oduševljeni kad nađu mokru posteljinu.
6. Dete počinje da obavlja nuždu u predvidivo vreme – ostaje suvo 1-2 sata u komadu. Krajem druge godine dete ostaje suvo tokom poslepodnevnog spavanja. Nakon dremanja nije teško “uhvatiti” detetovu potrebu da se ispiški ako požurimo sa stavljanjem na nošu. Pražnjenje creva se često može predvideti. Ovi novi obrasci predstavljaju pravo iskušenje za roditelje koji na osnovu njih često zaključuju da je došlo vreme za odvikavanje od pelene.
7. Dete postaje svesno svoga tela – daje do znanja da je pokvasilo pelene, čak i gunđa dok oseća kretanje u crevima (to nije isto što i stenjanje od napora). Imenuje svoja postignuća, zna da li je kakilo ili piškilo.
Smatra se da je dete spremno za ovaj važan “posao” preuzimanja kontrole nad sopstvenim fiziološkim potrebama, tek kada pokazuje svaki od ovih znakova.
Nek shvati da su gaćice udobnije
Pomozite detetu da bude što samostalnije kad je reč o obavljanju nužde, ali nemojte da ga prepustite samom sebi. Dete sada već može samo da ode do noše, da se skine uz minimalnu pomoć i da samo sedne na nju i ustane sa nje. Roditelj treba da strpljivo sedi pored njega s izrazom divljenja na licu, a onda da traži dozvolu da mu obrišete guzu (devojčicama obavezno brisati guzu prema spolja kako izmet ne bi došao u kontakt s mokraćnim kanalom) i da isprazni i opere nošu. Možda neće hteti da roditelj povuče vodu dok je ono tu, ali ako ono to želi da učini, dozvolite mu. Što više bude osećalo da kontroliše situaciju, to bolje.
Dete postaje svesno osećaja pune bešike otprilike u isto vreme kad počinje da oseća da treba da isprazni creva, ali mu je mnogo teže da uradi nešto u vezi s tim, pa će kontrolu nad bešikom uspeti da ostvari mnogo kasnije.
U stvari, ako je moguće, treba pričekati leto ili praznike. Ako je napolju toplo pa dete može da bude golo u dvorištu, stanu i sl. dobro je, jer kad god bude videlo sebe kako piški, to će mu pomoći da uspostavi vezu između osećaja pune bešike i onog šta se dešava posle toga.
Cilj je da ono samo shvati da su gaćice udobnije od pelena i da je upotreba noše brža i jednostavnija od prepovijanja. Ako se vrši pritisak na njega, može da zaključi da mu je život bio jednostavniji dok je nosilo pelene i da su gaćice sve to pokvarile. Neće biti nikakve koristi od toga ako ga budete neprestano opominjali. Treba da mu se pomogne da shvati da sámo mora da uradi nešto kad bude osetilo potrebu da obavi nuždu. Ako ga podsećate na to, roditelj razmišlja umesto deteta i može čak da se odloži trenutak kad će moći da se osloni na dete i bude siguran da će se samo pobrinuti za to.
Nezgode će se dešavati sve ređe i jednog dana biće primećeno, da brisanje barica na podu više nije jedna od svakodnevnih obaveza. Možda će se nekada, dok se budemo osvrtali na postignuća svoga deteta, i nama otrgnuti po neka rečenica kako se “naše dete jednostavno i za čas naviklo na korišćenje toaleta”.
Tekst: Anđelka Kotević, HALO BEBA
“Roditelj & dete” br 21, maj 2012.
Izvor: Detinjarije