Nekada davno živeo je jedan kralj koji je imao ogroman dvorac, ali je taj dvorac bio dosta čudan. Iznutra je bio prekriven ogledalima – po zidovima, podovima, plafonima, svuda na hiljade ogledala.
Jednoga dana kada nikoga nije bilo u dvorcu, odnekud dotrča neki pas i uđe u dvorac. Iznenađen nepoznatim mestom, počeo je da se osvrće oko sebe. Na svoj užas shvati da je sa svih strana okružen mnoštvom pasa. Bili su svuda i bilo ih je bezbroj. Sa namerom da se zaštiti od njih, pas im pokaza zube, no u istom trenutku i ostali psi pokazaše zube. On poče da reži da bi ih zaplašio. Kao odgovor na to, svi psi oko njega počeše da reže.
Videvši to, pas je već bio sasvim siguran da mu je život u opasnosti i poče da laje. No čim je zalajao, i ostali psi počeše da laju na njega. Što je on jače lajao, to su i oni bivali sve glasniji.
Sutradan ujutru, dvorani su našli nesretnog psa kako leži mrtav, sam samcat. Osim njega u dvorcu nije bilo nikoga. Tek milioni ogledala kojima je bio okružen. Niko se nije borio sa njim, zato što nikoga nije ni bilo.
Ipak, on je vidio sebe u ogledalima i to ga je preplašilo do smrti. Kada je počeo da se bori, odrazi u ogledalima su takođe počeli da se bore. Uginuo je u borbi sa milionima sopstvenih odraza koji su ga opkoljavali sa svih strana.
* * *
Suviše često ljudi oko sebe ne vide stvarnost kakva jeste, već u svemu i svima vide odraz svojih misli, svog pogleda na svet. Svi donekle posmatramo ljude, stvari i same sebe kroz obojena i iskrivljena stakla. Ako nismo sigurni u sebe, i nismo zadovoljni sobom, smatramo da nas niko ne voli. Ako smo nezadovoljni svojim izgledom, strahujemo da nam se smeju i potcenjuju nas. Oni koji se plaše u svima i svemu vide pretnju. Mržnja u srcu uobražava da nas svi drugi mrze. Psihološki mehanizam projekcije sprečava nas da oko sebe vidimo išta osim odraza sopstvenih misli i osećanja.
Izvor: znakoviporedputa