Првог дана школе, наставница је слагала децу

Прича у наставку можда није сасвим истинита. Али таквих прича у нашим школама има много. И таквих, скривених, тихих хероја као што је ова наставница. Али можда је још и више деце попут Марка, која вапе за љубављу и пажњом. Аутор приче редакцији није познат.

Звала се Јелена.

Првог дана школске године, у петом разреду, својим ученицима рекла је једну лаж. Попут већине наставница, рекла је деци да ће она све подједнако да их воли. Али то је немогуће јер је у првом реду за клупом на свом месту седео дечак, по имену Марко.

Јелена је посматрала Марка првих дана у школи и приметила да се ретко игра са осталом децом, да му је одећа неуредна и да не води много рачуна о својим свескама и прибору. Марко је умео да буде и незгодан. Толико да је после кратког времена Јелена скоро с апетитом писала велике, масне јединице црвеном хемијском оловком на његовим задацима. У школи где је предавала, наставник је на крају године био дужан да пре него што напише своје мишљење о сваком ученику, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Наставница Јелена је оставила Марков извештај за крај. Када га је прочитала осетила је огромну тугу и осећај кривице.

У 1. разреду, за Марка је писало, „Марко је бистро дете и увек се смије. Уредан је и лепо васпитан. Право је задовољство радити с њим“.

У 2. разреду, „Марко је одличан ученик, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизлечиво болесна, а то утиче много и на његов рад“.

У 3. разреду, „Тешко је поднео смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промени, то ће се веома лоше одразити по њега“.

У 4. разреду, „Марко се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много пријатеља и понекад спава на часу“.

Кад је схватила у чему је проблем, наставница Јелена се веома постидела. Још јој је горе било када су јој ученици донели божићне поклоне умотане у украсне папире. Сви осим Марка који је свој поклон донео неспретно умотан у обичну папирну кесицу. Наставница је прво отворила баш његов поклон између свих осталих. Нека деца су почела да се смеју када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, где су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дечји смех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је ставила себи на руку.

Марко је остао последњи после школе, да би јој рекао: “Неставнице, данас сте мирисали као некада моја мама.”

Пошто су деца отишла, плакала је скоро сат времена. Од тог дана је престала предавати деци. Уместо тога, почела је да их учи. Обратила је посебну пажњу на Марка. Како је радила с њим, тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао. До краја основне школе, Марко је постао један од најбољих ученика у разреду.

Следеће године, кад је већ постао средњошколац, добила је од Марка поруку да је она и даље најбоља наставница коју је имао у свом животу.

Четири година је прошло пре него што је добила нову поруку од Марка. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу.

Послије пет године, добила је још једну поруку. Писало је да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оценама. Али да је она и даље најбоља наставница коју је имао у свом животу.

Стигло је још једно писмо тог пролећа. Марко је рекао да је упознао једну девојку и да ће се венчати. Објаснио јој је да му је отац преминуо пре неколико година и питао је учитељицу да ли би пристала да на венчању седне на место обично резервисано за младожењину мајку.

Наравно да је пристала. Ставила је ону огрлицу и онај парфем.

Загрлили су се и Марко јој је шапнуо: „Хвала, наставнице, што сте веровали у мене. Ви сте најзаслужнији што сам постигао нешто у животу.“

Са сузама у очима, Јелена му је шапнула: „Марко, грешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Пре тебе, ја нисам знала да учим друге“.