Sreo sam juče prijatelja, inače poznatog Nišliju. Već na prvi pogled je bilo jasno da se dogodilo nešto nesvakidašnje jer je prikrivena uznemirenost izbijala iz njega. Znao je da će se razgovor kretati u pravcu njegovog raspoloženja pa je odmah rekao ono što ga je mučilo. Ja ću ispovest jednostavno prepričati jer mislim da nema šta da se doda ili oduzme.
“Juče sam otpratio dete za Ameriku. Poslala mi već neke fotke kako je tamo i sve al, Nešo… nije prošlo jutro da sam krenuo na posao a da je prthodno nisam poljubio…. Nemoj da me pogrešno razumeš, nije mi što je dete koje ima prosek na studijama 9 otišla u Njujork da pere čaše, negde joj se i divim što je stisla petlju i učinila ono što smatra ispravnim, što je uzela svoj život u svoje ruke. Al, Nešo, brale, ovo baš boli. Boli kad odeš na aerodrom. A tamo gužva ko u košnici. Kao u naše vreme kad su ispraćali u vojsku pa pola familije dođe na stanicu da se oprosti od vojnika. Samo, ovi sad ne odlaze da za dve godine dođu. Ovi idu da odu, brate moj. Gledam onu gužvu, srce mi se steglo: kog đavola se bavim ovim poslom, trpim sve i svašta ako moje dete, odličan student, ide odavde? Sve ti dođe zaludno.
Žena sa aerodroma mi reče da tim avionom, pazi – tim istim avionom – putuju premijer Vučić i Dačić u Brisel. Imaće šta da gledaju do Brisela, pade mi na pamet, avion pun pametnih glava kako odlazi iz Srbije. Odlazi da se ne vrati, brale moj…“
Šta da kažem ogorčenom čoveku, tužnom čoveku ovlaženih podočnjaka kakav, možda, i sam budem u bliskoj budućnosti ? Šta je ono što treba reći u ovakvoj situaciji u kojoj se gubi smisao svega čime se bavimo?
Neka dragi Bog čuva svu našu decu, gde god da su. Neka im da uma i razuma, vetra u jedra, svega što im treba tamo gde su kad već nisu s nama….
Nebojša Ozimić, istoričar