Onlajn parodija

Ujutru vam preko „Vajber grupe”, koja okuplja roditelje učenika nekog odeljenja, od učitelja ili učiteljice stigne nekoliko slikanih stranica iz udžbenika (koji inače imate i, ako je već to model „rada”, dovoljno bi bilo navesti brojeve lekcija ili stranica). Ili preko platforme „Gugl učionica” od njih dobijete par zadataka. U nastavku dana na vama je da organizujete rad svog deteta, sa njim učite (ako ništa drugo objasnite mu materiju) i na kraju proverite novostečeno znanje. Da bi vam poslednje bilo „olakšano”, preko već pomenute grupe stignu vam i rešenja zadataka (ponekad i netačna). Na tome se završava uobičajeni kontakt sa, na primer, učiteljicom.

Da li je opisano stvarno onlajn nastava? Naravno da nije. To može da bude samo njeno karikaturalno shvatanje. Istinska nastava te vrste podrazumeva predavanja i druge vidove rada sa učenicima (studentima) preko nekog programa za onlajn sastanke (npr. „Zum” ili „Gugl mit”) i razmenu informacija, dodatnog materijala i konsultacije preko virtuelne učionice („Gugl klasrum”). Takav pristup nastavnom procesu sa distance zahteva konstantan rad svih koji su u njega uključeni, ali omogućava i postizanje najboljih rezultata. On je, posle početne zbrke izazvane iznuđenim brzim prelaskom na onlajn nastavu usled pandemije korone, već tokom prošle godine postao uobičajen na Filozofskom i, koliko znam, drugim fakultetima Beogradskog univerziteta.

Kada se radi o osnovnoj školi u koju ide moj sin ali i drugima o kojima sam nešto saznala (ne tvrdim da je svugde tako), stvari su tokom minulog „onlajn razdoblja” stajale kao na početku ovog teksta. Koliko znam donekle je bolje stanje sa srednjim školama, ali kada su u pitanju niži razredi osnovnih škola, iz mog iskustva proizlazi da su retki pozitivni izuzeci. Stiče se utisak da su mnogi učitelji i učiteljice onlajn nastavu shvatili kao raspust (za sebe), sa obavezom da jednom ili eventualno nekoliko puta dnevno pošalju neki materijal (makar i reda radi već pomenute fotografije lekcija) roditeljima učenika, i potom njima prepuste rad sa decom.

Kada je već tako – a u slučaju škole u koju ide moje dete i nekoliko susednih dokumentovano tvrdim da jeste – veoma me čude pa i ljute rezultati ankete koju je sproveo portal „Nova ekonomija” o posledicama „zdravstvene krize na obrazovanje”. Prema njima gotovo 65 odsto anketiranih nastavnika roditelje prepoznaje kao „kamen spoticanja” u onlajn nastavnom procesu (navode probleme u komunikaciji i saradnji sa njima) i smatraju da zbog dodatnog rada zaslužuju posebnu finansijsku nadoknadu (gle čuda oni, a ne roditelji – silom prilika učitelji).

Pošto sa kolegama redovno držim prava onlajn predavanja i na druge načine radim sa studentima, dajem sebi za pravo da kažem da to ne stoji i kada se predaje kako treba. U novonastalim okolnostima samo obavljamo, onako kako možemo, posao za koji smo plaćeni. Suočavamo se sa novim problemima ali to je slučaj i sa mnogim građanima koji realizuju druge poslove. Da ne govorim o poslovnim ljudima čije delatnosti su – osnovano ili ne – odlukama nadležnih do daljnjeg onemogućene, i to bez ikakve nadoknade.

Neosnovano je, da još jednom to kažem, u teškoj situaciji u kojoj se nalazimo očekivati dodatnu nadoknadu za posao koji smo dužni da obavljamo. Štaviše, drsko je i pomisliti na tako nešto kada se posao ne obavlja na adekvatan način. A među anketiranim sumnjam da nema učitelja i učiteljica koji su onaljn nastavu shvatili na nakaradan način kao što je slučaj u školi u koju ide moj stariji sin. No, ne treba kriviti samo njih. Još više su odgovorni direktori škola i nadležni u Ministarstvu prosvete. Lako je prosipati razne fraze o onlajn nastavi, treba se potruditi – organizovanjem adekvatne podrške ali i kontrole – da ona zaživi. I to ne negde, već svugde!

Daleko smo, nažalost, mi od toga. I to posle godinu dana suočavanja sa kovidom 19. Na mnogim poljima, čini se, nije učinjen ni korak napred. Čast onima koji svoj posao rade savesno (a sigurno nisu retki učitelji koji to samoinicijativno čine), ali sistem je podbacio. Svetli primeri su individualni, a nedostaci koji su izbili na površnu u vezi sa onlajn nastavom u nižim razredima osnovnih škola (što bi se verujem ponovilo da se na nju ponovo prešlo) sistemske su prirode. Sistem mora da obezbedi da posao na zadovoljavajući način odrade i oni koji nemaju dovoljno savesti da to sami urade. To nije postigao!

Uverena sam da je većina učitelja i učiteljica spremna da posvećeno učestvuje u onlajn nastavi (koja mora višeslojno da bude organizovana kako bi na neki način praćenje nastavnih aktivnosti bilo omogućeno i učenicima koji nemaju potrebne tehničke mogućnosti ili iz objektivnih razloga podršku roditelja, ali to je već druga priča). Samo neko dobronamernima i savesnima treba da pomogne, kao što mora i onima koji to nisu da drugačije podstakne na rad. Kada svega toga nema prevlada stav: „što da budem lud i radim ono što drugi ne rade”. Umesto da bude obrnuto tj. da odgovorni nameću standarde!

Loši primeri su zarazni. Kako glasi stih jedne poznate pesme: „To je naša priroda i društvo”. Da ne budemo neobjektivni, nije tako samo kod nas i u regionu, već svugde gde sistem ne funkcioniše kako treba. To, pogotovo na prosvetnom planu, ne smemo više da ignorišemo sada kada se u starijim razredima osnovnih škola ponovo prelazi na onlajn nastavu a razmatra isti scenario i za mlađe razrede. Najgore bi bilo da borbu protiv velikog odliva „mozgova” iz Srbije vodimo tako što ih više nećemo ni „stvarati”.

Docentkinja na odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu