Иако учење на даљину одавно постоји на факултетима у Србији, у свету су виртуелне учионице одавно део и школске праксе. Код нас само у појединим школама и поједини наставници примењују овај модеран вид наставе, али би све то требало да се промени до идућег 1. септембра.
Снежана Марковић, помоћник министра просвете за средње образовање, објашњава да се припрема законска регулатива за учење на даљину у основним и средњем образовању и да ће већ од наредне школске године бити покренуто неколико пилот-пројеката.
– Још имамо недоумице око тога да ли ће право на учење на даљину имати сви или само они ђаци који испуњавају одређене услове, које школе то могу да раде, да ли ће се тако предавати смо поједини предмети или сви, за које образовне профиле ће бити дозвољена ова могућност, да ли ће родитељи имати право да бирају шта ће њихова деца да уче путем интернета, како ће се водити евиденција и слично – набраја Снежана Марковић.
Она истиче да ће део шире стручне дебате свакако бити и питање да ли ће се формирати онлајн школа на националном нивоу или ће школе самостално да организују учење на даљину. За сада нису дефинисани ни критеријуми које ће „онлајн наставници” морати да испуњавају, како вредновати учинак и на који начин спречити лажирање на испитима.
– У свету постоје методи којима се обезбеђује регуларност онлајн испита и нема потребе да ту измишљамо нешто ново. Синхрона комуникација са видео-конференцијом може да буде једна од опција. Такође је веома важно да се онлајн курс не заснива само на читању текстова и гледању слајд презентација и тестова, већ да се искористе све могућности мултимедија и сарадничког рада наставника и ученика – објашњава наша саговорница.
Чим буде завршен нацрт, стручна јавност ће моћи да коментарише решења око којих постоје дилеме или више опција, јер, додаје, у Министарству просвете не желе да раде иза затворених врата и у уском кругу, пошто је ово веома озбиљан посао и може да има много негативних последица ако се лоше уради.
Каква је тренутно ситуација у закону и у школама? Код нас школе формално, од 2013. године имају законско право да организују онлајн наставу, али су изостали параграфи који ту област треба прецизно да регулишу. Многе школе имају своје платформе за учење на даљину у коју су укључени они који то желе, за шта је неопходна подршка директора и психолошко-педагошка служба. Али често постоји и неразумевање школске управе, па поједини наставници остају усамљени у покушају осавремењивања наставе, јер, како наводе у жалбама упућеним министарству, такав њихов рад колегама делује „сумњиво“.
Актуелни Закон о основном образовању и васпитању родитељима и старатељима ђака даје слободу да бирају да ли ће ученици похађати наставу путем интернета или код куће, што у случају основаца треба користити само изузетно, због улоге школе у социјализацији. Средњошколцима је овај вид учења далеко потребнији, поготову спортистима, уметницима и осталим талентованим ученицима, којима због такмичења, тренинга или вежби мање одговара класична настава. Међутим, закон који се односи на средњошколце ригорознији је и дозвољава им учење на даљину само када су болесни, уколико су особе са инвалидитетом или живе далеко од школе, у беспутним крајевима. Али уколико матична школа нема средства за такав вид учења, могућност коју пружа закон остаје само слово на папиру.
– У Србији има много наставника који се баве учењем на даљину, али које закон не препознаје као редовно учење. У свакој школи ради барем један наставник који онлјан учење користи као допуну редовној настави, задаје домаће задатке или води секцију путем интернета. Захваљујући „Мајкрософтовом” програму „партнер у учењу“ формирана је мрежа наставника који су се оспособили за овај вид учења и њихов број је свакога дана све већи – каже помоћница министра.