Директор школе у сваком квалитетном образовном систему представља више од административне фигуре – он је носилац визије, координатор педагошког рада и чувар моралних стандарда. Именовање директора по страначком кључу суштински поткопава све ове улоге, јер политичка подобност не може бити замена за стручност, искуство и интегритет.
Пре свега, школски систем је, за разлику од политичке арене, јавни ресурс намењен образовању младих генерација. Директор који је постављен искључиво као политички кадар дугује своју позицију лојалности, а не компетенцији. Такав профил особе често нема капацитет да прати образовне, научне и педагошке тенденције, не поседује јасну стратегију развоја школе и, што је кључно, његова лојалност везана је за партијску хијерархију, а не за интересе ученика, наставника и заједнице. Последица је стагнација или чак деградација квалитета наставе, јер се одлуке доносе из страха од губитка функције или из потребе да се удовољи партијским структурама. То често подразумева и „подилажење“ ученицима и родитељима ради „стицања поена“.
Још једна опасна страна страначких именовања јесте психолошки и професионални дисбаланс који се ствара унутар колектива. Када на чело школе дође особа са недовољно стручног, образовног, професионалног и етичког капитала, њена свест о сопственој ограничености често рађа потребу да компензује ту слабост прекомерном контролом, репресијом и ауторитарним приступом. Најчешће мета постају они наставници који својим знањем, интегритетом или професионалним ауторитетом превазилазе директора. Уместо да такви наставници буду ресурс и подршка, они постају претња, што води притисцима, „намештеним“ дисциплинским поступцима, подривању професионалне слободе и стварању атмосфере страха.
Трећа димензија проблема је отворена могућност злоупотреба и корупције. Политички постављени директори често посматрају школску институцију као ресурс за учвршћивање сопственог положаја или за услуге својој страначкој мрежи. Од фаворизовања одређених добављача и извођача радова, до манипулације запошљавањем или расподелом радних задатака – простор за коруптивне радње се шири онда када контролни механизми слабе због страначког утицаја. Када се приоритети помере са наставника, ученика и образовног процеса на партијске интересе, настаје ерозија поверења, а систем се удаљава од свог основног циља – образовања као јавног добра.
Супротан модел, у коме се директори бирају искључиво на основу стручних, професионалних и етичких квалитета, осим што је питање елементарне правичности, подразумева и много већу ефикасност. Директор са кредибилитетом гради тим, мотивише наставнике, штити њихову аутономију и подиже углед школе. Он разуме да је школа место где се обликује будућност, а не партијска испостава. Такав лидер отвара врата аргументованој расправи, стручности, одговорним критеријумима знања, професионализма и дисциплине, иновацијама, сарадњи и поверењу – вредностима које су предуслов сваког озбиљног образовног система.
Именовање директора по страначком кључу представља опасну редукцију школе на ниво политичког инструмента. Оно урушава педагошки рад, нарушава односе у колективу, отвара простор за злоупотребе и одвраћа систем од суштинске мисије. Само систем који награђује знање, искуство и интегритет може створити услове да школа буде оно што треба и мора – место где се гради поверење у институције и вера у знање као највећу друштвену вредност.
Аутор је професор српског језика и књижевности из Бора