Direktor škole u svakom kvalitetnom obrazovnom sistemu predstavlja više od administrativne figure – on je nosilac vizije, koordinator pedagoškog rada i čuvar moralnih standarda. Imenovanje direktora po stranačkom ključu suštinski potkopava sve ove uloge, jer politička podobnost ne može biti zamena za stručnost, iskustvo i integritet.
Pre svega, školski sistem je, za razliku od političke arene, javni resurs namenjen obrazovanju mladih generacija. Direktor koji je postavljen isključivo kao politički kadar duguje svoju poziciju lojalnosti, a ne kompetenciji. Takav profil osobe često nema kapacitet da prati obrazovne, naučne i pedagoške tendencije, ne poseduje jasnu strategiju razvoja škole i, što je ključno, njegova lojalnost vezana je za partijsku hijerarhiju, a ne za interese učenika, nastavnika i zajednice. Posledica je stagnacija ili čak degradacija kvaliteta nastave, jer se odluke donose iz straha od gubitka funkcije ili iz potrebe da se udovolji partijskim strukturama. To često podrazumeva i „podilaženje“ učenicima i roditeljima radi „sticanja poena“.
Još jedna opasna strana stranačkih imenovanja jeste psihološki i profesionalni disbalans koji se stvara unutar kolektiva. Kada na čelo škole dođe osoba sa nedovoljno stručnog, obrazovnog, profesionalnog i etičkog kapitala, njena svest o sopstvenoj ograničenosti često rađa potrebu da kompenzuje tu slabost prekomernom kontrolom, represijom i autoritarnim pristupom. Najčešće meta postaju oni nastavnici koji svojim znanjem, integritetom ili profesionalnim autoritetom prevazilaze direktora. Umesto da takvi nastavnici budu resurs i podrška, oni postaju pretnja, što vodi pritiscima, „nameštenim“ disciplinskim postupcima, podrivanju profesionalne slobode i stvaranju atmosfere straha.
Treća dimenzija problema je otvorena mogućnost zloupotreba i korupcije. Politički postavljeni direktori često posmatraju školsku instituciju kao resurs za učvršćivanje sopstvenog položaja ili za usluge svojoj stranačkoj mreži. Od favorizovanja određenih dobavljača i izvođača radova, do manipulacije zapošljavanjem ili raspodelom radnih zadataka – prostor za koruptivne radnje se širi onda kada kontrolni mehanizmi slabe zbog stranačkog uticaja. Kada se prioriteti pomere sa nastavnika, učenika i obrazovnog procesa na partijske interese, nastaje erozija poverenja, a sistem se udaljava od svog osnovnog cilja – obrazovanja kao javnog dobra.
Suprotan model, u kome se direktori biraju isključivo na osnovu stručnih, profesionalnih i etičkih kvaliteta, osim što je pitanje elementarne pravičnosti, podrazumeva i mnogo veću efikasnost. Direktor sa kredibilitetom gradi tim, motiviše nastavnike, štiti njihovu autonomiju i podiže ugled škole. On razume da je škola mesto gde se oblikuje budućnost, a ne partijska ispostava. Takav lider otvara vrata argumentovanoj raspravi, stručnosti, odgovornim kriterijumima znanja, profesionalizma i discipline, inovacijama, saradnji i poverenju – vrednostima koje su preduslov svakog ozbiljnog obrazovnog sistema.
Imenovanje direktora po stranačkom ključu predstavlja opasnu redukciju škole na nivo političkog instrumenta. Ono urušava pedagoški rad, narušava odnose u kolektivu, otvara prostor za zloupotrebe i odvraća sistem od suštinske misije. Samo sistem koji nagrađuje znanje, iskustvo i integritet može stvoriti uslove da škola bude ono što treba i mora – mesto gde se gradi poverenje u institucije i vera u znanje kao najveću društvenu vrednost.
Autor je profesor srpskog jezika i književnosti iz Bora