U poslednje vreme, zagazivši u zadnje tromesečje nastavne godine, sve više dolaze do izražaja umorni roditelji kojima je dosta školskih zadataka i obaveza. Po prostranstvima društvenih mreža žale se kako moraju pročitati lektiru, rešiti zaostale zadatke u radnim sveska, pratiti rast pasulja i beležiti praćenje u digitalnim aplikacijama, osmisliti dijalog na engleskom jeziku, i to sa zamišljenim likom, a onda još i likovnim tehnikama predočiti taj lik, po mogućnosti u prirodnoj veličini, a sve zato što im treba petica jer je, pogodili ste, kraj nastavne godine i računaju se proseci.
Nijedan prosek ispod 4,70 nije im prihvatljiv, ponajviše zato što se onda njihova učiteljica ne može pozivati na neobavezu izračunavanja aritmetičke sredine, a brojke su egzaktne. Dodaću da se događaju i dodatni problemi kad učenici pojedini projektni zadatak (koji se gotovo redovno planira i stvara tokom dužeg vremenskog perioda) treba da rešavaju timski. U tom slučaju se roditelji moraju dogovoriti, sastati se kod nekog, nabaviti materijale, pratiti učiteljičina uputstva oko podjele zaduženja u timskom zadatku…
Mogla bih još da nabrajam kakve sve zadatke moraju obavljati roditelji najmlađih učenika, onih u razrednoj nastavi. I bez obzira na to što karikiram situacije, i što su sad mnogi ljuti na mene (jer kako se usuđujem sve to tako taksativno reći), činjenica je da je to naša realnost. Bacite pogled na društvene mreže, na raznorazne grupe gde se razmenjuju nijanse gore navedenih problema, ideje za izuzetno kreativna rešenja svega i svačega, fotografije raznoraznih strašnih zadataka jer „moja učiteljica nije normalna“, neretko možete videti i prikaze učeničkih radova kojima se možete poslužiti kao predlogom za rešenje određenog zadatka „evo, moj mali je to ovako rešio pa se poslužite” i videćete da sam, nažalost, u pravu. Samo iznosim činjenice pa nemojte besneti na mene, nego pokušajte da ovu ozbiljnu problematiku današnjice sagledate iz ozbiljnog ugla.
Ključni je problem što zadaci, ocene i učiteljice pripadaju jednako deci i roditeljima. Određeni broj roditelja zadatke svoje dece doživljava svojim pa im tako i pristupa, neretko zanemarujući ulogu samog deteta, odnosno učenika. Lakše im je da saznaju kako nešto da urade u viber grupi ili pokupe ideju iz neke razmene mišljenja o domaćem zadatku nego da puste svoje dete da bude učenik, da samostalno reši što može i zna, odgovorno postupajući prema zadacima i savetima svoje učiteljice.
Ali, možda, neće dobiti peticu!
Sve se svodi na pet, sve mora biti pet. Ako nije pet, dete je loše, neuspešno, neće se upisati u vrhunsku srednju školu o kojoj svi pričaju. I sve se to događa već tokom četiri razreda osnovne škole!
Zašto danas deca ne mogu biti deca?
Ako roditelji veliki deo posla rade umesto dece, strahovito je puno veština i kompetencija koje se neće razviti ili će se razviti sasvim pogrešno. Dakle – stanje je alarmantno! Deca moraju biti deca i moraju svoje školske obaveze rešavati samostalno u skladu sa svojim mogućnostima i u svom ritmu. Nikoga ne zanima sve na svetu i retko ko može baš u svemu biti jako uspešan. Prirodno je i lepo razvijati se i učiti u skladu sa svojim interesima, mogućnostima, znanjima. Sveopštom pomamom za peticama i potrebom da roditelji, ili drugi odrasli ljudi, izvršavaju školske zadatke umesto dece, opasno se potkopava ta prirodnost.
Petica je samo ocena. Ona nije životni ulog, nije nešto što će stvoriti dobrog radnika i prisebnog čoveka, nije nikakva garancija za budućnost. A pogotovo nije kad imaš osam ili devet godina!
Kad bismo ostavili decu da budu deca rastući i razvijajući se u skladu sa sobom, igrala bi se i stvarala timove i projekte prema svojim interesima, zdravo bi se nadmetala u nameri da nešto nauče, da podele, da izgube, da pobede, da se suoče sa zahtevima u skladu sa svojim uzrastom i uopšte im ne bi bilo bitno koju će ocenu dobiti. Prirodno bi trebali znanje za sebe, a ne sliku za druge. I ne manje važno – kad bi deca u prvoj polovini svog osnovnoškolskog obrazovanja napredovala prema sopstvenom ritmu, i samostalno zaslužila trojku ili četvorku, kasnije bi znatno jednostavnije i lakše zasluživala petice. Tako bi deca znala koji su njihovi dometi i koliko se treba potruditi za nešto bolje. Ako neko drugi radi njihove zadatke umesto njih, ne mogu se razviti radne navike.
Najuspešniji su oni učenici koji su od prvog razreda svaku ocenu dobili za svoj rad i trud jer oni cene upravo vlastiti rad i trud znajući što i koliko trebaju raditi za svoj cilj.
Najuspešniji učenici nisu oni koji imaju sve pet, nego oni koji uče radi vlastitog napretka i znanja.
Vratimo se roditeljima s društvenih mreža. Radeći sve ili gotovo sve umesto svoje dece, oduzimaju im pravo da budu učenici. Posledično – deca postaju frustrirana jer su nesamostalna, malo toga stvarno znaju, pažnja im je neusmerena i kratka, nezadovoljna su i nestrpljiva ako nešto zahteva proces jer su naučena na brza rešenja i podrazumevaju da neko drugi uradi umesto njih sve što im nije zanimljivo. Kad takvi roditelji, kolokvijalno, puknu jer im je dosta domaćih zadaća, a i školski zadaci im postaju sve zahtevniji, usmeravaju svoju decu na sve moguće instrukcije. Petica je i dalje jedino što im treba! I na kraju ništa ne bude dobro. Niti su deca srećna, niti su roditelji srećni. Začarani krug iz kojeg nema povratka.
Stvari se mogu postaviti, recimo, ovako: „Imaš sat vremena za domaći iz matematike; ako nisi siguran kako vam je učiteljica rekla da postavite problem, nazovi Marka. Dogovori se s Leom i Ivanom za sutra popodne kako biste uradili onaj projekt iz likovnog i posle možemo u šetnju. Imaš li neki test ove nedelje? Kakav ti je plan pripreme za ispit?“ Ovakvim pristupom su svi na dobitku. I to dugoročnom.
Raduje me što ima puno ovakvih zdravih primera, ali se i plašim da pošast s početka ove priče ne uzme toliko maha da s vremenom izgubimo granice na relacijama dete-učenik i roditelj-učenik. Struka kaže da bi bilo najbolje da učiteljice ostanu učiteljice deci obrazujući ih i odgajajući u školi. I svi srećni!
Autor: Majda TOMETIĆ, profesorka hrvatskog jezika i književnosti, direktorka OŠ Kajzerica, Hrvatska
Izvor: Školski portal