Upravo je u toku još jedno nacionalno sablažnjavanje nad ponašanjem naše dece. Novi povod je Sajam knjiga na kome su deca poletela da se slikaju sa Šešeljem i kupe njegove knjige. Čekaju u redu, guraju se, a pored narečenog gospodina stoje dve lepe i mlade devojke i dvore ga. Nižu se komentari, snimci postaju viralni, uzdiše se i metaniše, analizira i, na kraju, nalazi se krivac. Kriva su deca i krivi su nastavnici koji ih nisu dobro usmerili i kontrolisali njihovo ponašanje na Sajmu, nisu im objasnili koji su to štandovi vredni pažnje, a šta treba zaobići.
Opet su kriva deca.
Opet su krivi nastavnici.
Nisu krive televizije sa nacionalnom frekvencijom na kojima je pomenuti gospodin česti gost, ni tabloidne novine koje ga stavljaju na naslovne strane. Nije kriv voditelj i urednik jedne takve televizije koji ćuti dok Šešelj čita skaredne naslove svojih knjiga najavljujući svoje učešće na Sajmu.
Nije kriv ni nacionalni regulator za medije koji žmuri i ne kažnjava takvo ponašanje.
Nisu krivi ni novinari koji citiraju njegove bahate izjave, pretnje i ogoljeni jezik mržnje prema svemu što je različito i što ne deli njegovo mišljenje.
Nije kriva ni crkva koja ga je odlikovala, pa on sad preponosno u svakoj situaciji nosi na grudima lentu. A setimo se, po svim istraživanjima, crkva se vrlo visoko kotira kada se meri stepen poverenja u određene institucije.
Nije krivo ni rukovodstvo Sajma jer izdaje prostor za mržnju. Oni se zaklanjaju iza poštovanja svakog čoveka na slobodu mišljenja. Ne žele cenzuru. Zagovornici su tržišne utakmice.
Niko nije kriv. Samo su deca luda i glupa. Ne daju nam da verujemo u budućnost.
A deca su samo odraz nas svih. Mi smo ih proizveli. Možda bi se oni gurali oko nekog drugog štanda kada bi im bili ponuđeni neki drugi sadržaji, kada bi jednako frekventno na televizijama bili neki drugi pisci, kada bi se od tih drugih pisaca načinile zvezde i uzori.
Možda bi oni bili zainteresovani za neke druge naslove kada bi im bilo sugerisano da mržnja nije umetnost, da vređanje drugoga nije nadmoć. Možda bi se stideli da stanu u red i slikaju se sa takvima kada bi u očima većine videli prezir i osudu, kada bi ih neko, po povratku sa Sajma, upitao gde su bili i šta su radili, pa im održao lekciju o sramoti koju sebi i porodici nanose.
Osim dece krivi su i njihovi nastavnici koji nemoćno stoje i posmatraju svoje đake kako čekaju na slikanje sa Vojvodom. Da, nastavnici nemoćno stoje. I na Sajmu, i svuda. Jer oni još uvek pokušavaju da istim tim đacima nametnu civilizacijske vrednosti znanja, poštovanja, pristojnosti. I to rade u nemogućim uslovima, jer su protiv njih svi ostali koji ovo društvo čine zajednicom. Osim roditelja koji jednako žele da im deca budu dobra. Pa onda nastavnici i roditelji vuku ovaj čamac na jednu stranu, a na njih se bacaju talasi svekolikog otpada i potapaju ih u beslovesnu masu. Oni treba da budu magično sposobni, da imaju autoritet iskonskog vođe i beskompromisnog borca, pa da deci objasne šta je dobro za njih, a šta nije u društvu koje na sav glas viče protiv toga. Treba da ih izvuku iz stvarnosti i objasne im da to nije prava stvarnost, da trenutno greše svi oni koji se promovišu kao zvezde i nacionalni zaštitnici, kako treba da sačekaju neko drugo vreme, da stave sebe i svoj život na stendbaj dok se sve ne dovede u red i dok društvo ne shvati šta je ispravno. Do tada da se lepo vaspitavaju u školi i u krugu porodice, a televizije i sva druga javnost će ih se setiti kad istrče tržišne i političke utakmice.
Možda bi najbolje bilo da ostavimo tu decu jednom na miru i da ne pokušavamo da im prišivamo sopstvene greške, da osuđujemo njihovo ponašanje u pokušaju da izlečimo sopstvene komplekse i namnoženi kukavičluk, da se suočimo sa pravim stanjem stvari u našem društvu. Nisu deca kriva. Krivi smo mi. Svi mi koji ćutimo.
Autor: Biljana Vasić, profesorka iz Šapca