Масару Ибука, оснивач Сонија: Карактер и потенцијал детета нису урођени

новембар 1, 2019

“Ниједно људско биће не рађа се паметно нити глупо. Стимулација ћелија мозга између рођења и треће године је оно што је пресуднo за његову будућност.”

Ово је тврдио Масару Ибука (1908-1997), оснивач технолошког гиганта Sony и његов почасни председник до краја живота. Захваљујући флексибилној пословној филозофији и иновативним патентима, Ибука успева да претвори своје скромно предузеће у економско чудо које оживљава Земљу излазећег сунца. Оно што је још занимљивије је да је Масару Ибука иноватор у другом подручју – образовању и обуци беба, што мало људи о њему зна.

Он инсистира на томе да је неке вештине немогуће развити ако их деца нису савладала у најранијем детињству. Штавише, ако је дете одгајано у окружењу које је првобитно било непријатељско његовим потребама, оно се никада неће развити на задовољавајући начин, односно неће остварити свој пуни потенцијал. А најмлађи имају готово неограничен капацитет за учење. За два, три или четири сата, деца усвајају нова знања без свесног напора. А родитељи не би требало да се устручавају да подстакну радозналост своје бебе.

Масару Ибука написао је и књигу под називом “У вртићу је већ касно” (Kindergarten is too late).

(Постоје истраживања која се оштро противе томе да се дете рађа као “табула раза”, али верујемо да ће вам бити интересантно да прочитате и један занимљив став једног од најуспешнијих људи свих времена)

Ево извода из књиге:

“У школи смо сви имали другове који су увек били најбољи, не улажући видљиве напоре, и оне који су, упркос напорном раду, били увек најслабији у разреду.

Учитељи су нам говорили да интелект нема никакве везе са наслеђем и да уз много напорног рада и упорности свако може успети.

Што се мене тиче, верујем да потенцијал и карактер појединца нису урођени, већ су успостављени у одређеној тачки раста. Годинама се расправља о улози наслеђа, а с друге стране, улози образовања и подстицаја које појединац добија од рођења. Тек недавно је теорија дозволила да се проблем разјасни.

Истраживањем у областима физиологије мозга и дечје психологије, научници су успели да докажу да је развој интелигенције функција збира експеримената извршених између рођења и три године, или другим речима, развојног периода ћелија мозга. Стога се ниједно људско биће не рађа паметно или глупо. Стимулација ћелија мозга између рођења и треће године је пресудна за његову будућност.

Зато се о свему одлучује пре вртића.

Сва деца могу успети ако се следи добар начин подучавања

Неки читаоци ће се без сумње запитати зашто сам, као инжењер и председник компаније, укључен у развој мале деце. Постоји неколико разлога за то. С једне стране, они су „општи“ – лично, ја сам веома забринут због побуне младих и питам се да ли је разлог делом образовање које су добили – а са друге, „лични“, јер имам ментално заостало дете. У то време нисам знао да би прави тренинг од рођења могао да му помогне да напредује много, упркос инвалидитету. Разумео сам то захваљујући др Сузуки, који каже да је „свако дете способно да се развија правилно ако се правилно тренира“. Лично сам био сведок изванредних резултата које је постигао са својом малом дјцом учећи их да свирају виолину. Ово је метода коју је назвао тренингом талената. Могу само горко да жалим што нисам успео да помогнем свом детету.

Посматрајући младе данас, почео сам да размишљам о значењу образовања и разлозима због којих наш систем производи толико агресије и незадовољства. У почетку сам мислио да су проблем несумњиво универзитети, али тада сам открио да је и средњошколски систем лош. Коначно, чинило ми се да су је подједнако “крив” и средњошколски и период основног образовања, да бих коначно закључио да је касно већ у вртићу. Тако сам се неочекивано придружио идеји доктора Сузукија и његових следбеника, идеји коју они покушавају да спроведу у пракси.

Позната метода др Сузукија постоји већ тридесет година. Пре тога, господин Сузуки предавао је у традиционалним основним школама и средњим школама, а потом су га погодиле разлике у напретку ученика. Кад сам схватио да је његова метода савршено применљива у свим дисциплинама, почео сам дубље урањати у проблем развијања најмлађих.

Често ме питају да ли је мој циљ „произвести“ генија.

Одговор је, наравно, не. Једина сврха ове методе је да одгаја и образује дете помажући му да стекне здрав дух и здраво тело тако да постане уравнотежена одрасла особа.

Сви људи су рођени једнаки ако не трпе специфични инвалидитет. Учење је оно што нека децу чини паметном и смиреном, а другу мање паметном и агресивном. Тврдим да ако дете у прво време добије оно на што има право, нормално ће одрасти и имати живахан ум и добро обликовану личност.

Кажу да су до пете године личност и карактер већ формирани. Пет година није много у једном животу. Али ако прихватимо да лик неке особе утиче на цео њен живот, схватамо колико су виталне ове године и колико су непажљиви родитељи широм света.

Верујем да је основни циљ раног развоја спречавање таквих драматичних појава. Усмеравање детета да слуша добру музику или да узме часове виолине не чини га музичким генијем; подучавање страног језика не значи да желимо да га претворимо у сјајног лингвисту. То је само техника чија је сврха да изазове раст бесконачног потенцијала који дете носи у себи и да повећа његово лично задовољство.

Дечја незрелост игра пресудну улогу

Полазиште мојих размишљања о раном развоју је бесконачни потенцијал који новорођенче има.

При рођењу, беба је потпуно ненаоружана; зато су њене способности тако велике. Познато је да је људска беба при рођењу много мање развијена од осталих животиња. Штене, мајмун, ждребе знају да устану, чак и да остану на ногама и ходају малтене чим се роде. Зоолози процењују да дете има заостајање од десет до једанаест месеци у поређењу с другим сисарима. Тај се заостатак приписује усправном ходу људске врсте. Након што је мушкарац научио да хода на две ноге, плод није могао да се трансплантира у материцу мајке до свог коначног сазревања. Стога се дете рађа у стању потпуне зависности. При рођењу, његов мозак подсећа на чисту белу плочу.

Управо оно што ћемо написати на тој плочи ће одредити дететове способности.

У узрасту од три године “мождани кругови” су већ формирани

Људски мозак има милијарду и четири стотине милиона ћелија. Код новорођенчади велика већина њих још увек није „оперативна“ и, како показују недавне студије, морају да сачекају три године да би „прорадиле“.

При рођењу, свака ћелија је одвојена и другачија од осталих. Захваљујући микроскопским фотографијама снимљеним при рођењу, откривено је да како се мозак развија, појављују се прави мостови који повезују ћелије једну с другом. Другим речима, ћелије реагују на податке који долазе споља и корелирају уз помоћ чула. Процес је потпуно исти као и за транзисторе електронских уређаја. Транзистори могу да функционишу само у колу са другим транзисторима. Ћелије мозга уче да успоставе најбржу везу између рођења и треће године. Током њиховог развоја повећава се капацитет мозга. У првих шест месеци након рођења мозак је као одрасла особа достигао 50% свог потенцијала.

Најважнија способност мозга, а то је да хвата стимулансе из спољашњег света, да формира склопове и памти их, је оно што називамо „хардвером“ и од тога зависи сав даљи развој. Врло софистициране функције као што су мисао, снага воље, креативност и емоционалност развијају се након треће године, користећи способности већ формиране у том узрасту.

Стога, ако „хардвер“ уграђен у прве три године није довољно стабилан, апсурдно је стално притискати контролно дугме, баш као што би било бесмислено и желети да рачунар ниског ранга ради како би дао добре резултате.

Бебина стидљивост доказ је да се развија њена “шематска” когнитивна способност

Са шест месеци беба постаје стидљива. Почиње да препознаваје оне који су му блиски, попут оца и мајке, али снажно одбија оне који су му непознати.

Традиционални тренинг комбинује тренутке строгости и толеранције

И данас многи “прогресивни” психолози и васпитачи сматрају да је монструозно бавити се раним развојем детета. Они су мишљења да ће „подстицањем младог мозга“ мучити дете беспотребно и да би му требало дозволити да расте како жели. Родитељи широм света су под утицајем овог тренда и марљиво следе сличне „природне“ принципе.

Деца одрастају и иду у вртић. А онда одједном родитеље одлуче да је време да се дете уозбиљи и намећу својој деци веома строгу политику. Родитељи “меког памука” одједном су постали прави тирани који малтретирају своју децу.

Мишљења сам да од почетка морамо бити и строги и нежни. Затим, када је дете већ развило своју личност, требало би да поштујемо и његову вољу.

Извор: economy.bg и nmd.bg

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама