Стара ја, она која није имала децу и о њима није ништа знала, често је превртала очима када види дете како урла у продавници, или клинца на улици како се бацака као да га дрма струја. Уз наравно, пригодан коментар, како је то размажено и како бих ја ово или оно…
Нова ја, која је тек кад је добила дете схватила какав се универзум компликованости и међусобних веза, узрочности, покушаја и грешака, нелогичности, отвара пред њом, само би са дубоким разумевањем погледала у правцу родитеља, који најчешће, црвенећи се од стига, гледају како да прекину непријатну ситуацију и испаре с лица места.
Јер, та нова ја зна да дечији испади беса, или тантрумс најчешће нису део “размажености” детета нити неко малтретирање родитеља (мада, морамо признати на то помало личи). Они су најчешће нормална развојна фаза детета и ако им се правилно приступи, пролазе брзо и без икаквих последица и по дете а и по родитељску психу.
Преживела сам тантруме. Три пута, без последица, верујте ми. И некако сада са сетом се присећам тих дана када нам је највећих родитељски проблем био да ли смо поклекли и детету купили чоколадицу, а рекли смо да нећемо. Али тај период, од друге до треће године заиста ми је био један од тежих, у родитељском смислу. И са мојим живцима такође. Чинио ме је да се осећам као грозна мајка која заправо нема појма шта ради. А није тако.
Нема магичног трика. То бацакање, 100 пута не, дурење је у ствари њихов пут да нађу своје ја. Да направе оквир у којем ће бити њихова слика. А наше је да им обезбедимо тај оквир, ма колико то у тим моментима изгледало бесмислено.
Тешко је бити родитељ у тим моментима, када за свакуи ситницу се нађе неко паметан и паметнији да ти каже “немој то тако”. Ови савети вам можда неће помоћи да се изборите са својим дететом, али их прочитајте и размислите, наћи ћете неке своје начине.
1. Будите спремни
Борба са дечијим нападима беса може да буде напорна и ментално, и емотивно и богами физички. Припремите себе да ће се у наредном периоду (неколико месеци па и дуже) то дешавати. Често. “Насетујте се” да вас пто мање погађа и да не реагујете емотивно, већ трезвено, или барем што трезвеније могуће. Стално понављате у себи да за разлику од одраслих, деца још немају механизме за контролу својих емоција и да је то главни разлог њиховог понашања. Сетите се неке ситуације која је била ван ваше контроле и како сте се осећали. Е, тако се осећа ваше дете.
2. Не обазирите се на околину
Знам, ништа није гор од јавног напада беса. Док дете вришти у кући, некако се нађе начин да се смири, али у радњи, препуној људи, док вас сви прекорно гледају? Тешко.
Запамтите, шта год будете урадили, људи ће коментарисати и имати мишљење. Од оних који ће сматрати да вам је дете неваспитано, до оних што би “лупили по гузици и решили проблем”, преко савршених мама и тата којима се то никад, али никад није десило.
Зато, пустите друге и радите оно што мислите да треба: будите тихи, смирени и шпробајте да детету скренете пажњу на нешто друго. Или чучните, и тихим, сталоженим гласом објасните детету зашто не можете сада нешто (а највероватније да ће то бити узрок плача)и загрлите га. Ако дете не радује, престаните активности и вратите се кући.
3. Избегавајте “не”
У овом узрасту, често се већина наше комуникације с децом се одвија уз речи не, немој. Иако деци морамо поставити границе, пробајте да избегавате ове речи и да их другачије формулишете. На пример, ако дете тражи слаткиш, реците му, уместо “не може” – мислим да ћемо сачекати да прво ручамо. Слаткиши никад не иду пре ручка, зар не?
Наравно, ако дете хоће да претрчи улицу немате времена за маштовитост у изражавању. Али зато овој рачи сачувајте тежину тако што је нећете пречесто користити.
4. Анализирајте
Посматрајте мало понашање вашег детета. Видите шта су окидачи за нападе. Да ли оно само испитује границе, или је иза неки стварни проблем. Моје најмлађе дете је било плачљиво (а некада и сада иако има скоро 5 година) када је гладно. Њено понашање се мењало драстично, а притом није умела да нам каже да је гладна. Када смо схватили да је њој потребан другачији ритам исхране, плачљивост се драстично смањила.
5. Гледајте дете у очи
И увек увек се спустите до његовог нивоа. Ако се обраћате неком изнад дететове висине, како очекујете да дете прими поруку коју му шаљете?
Оно што хоћете да кажете дете не прима само речима, већ и помоћу погледа, говора тела. Веза очима вам омогућава да успоставите чвршћу везу и лакше утичете на дете. Немојте дозвољавати себи да се дерете из друге собе, покушавајући да прекинете оно што дете ради (морам признати, ово ми се дешавало, и дешава још понекад, и постиди ме, јер знам колико је глупо да дозволим себи да ме емоције савладају а дете корим управо због исте ствари!).
6. Припремите се да спречите следећи напад
Ако знате како дете радује, и када су му најчешћи испади, спремите се да то спречите. Нека вам очекивања буду реалистична, у том узрасту немогуће је да укинете нападе беса. Али, избегавајте такозване окидаче – немојте дете поспано водити у куповину, када је дете гладно или уморно, немојте се с њим нагањати око ситнице, држите се ритуала које имате да би предупредили нападе. Ако негде идете, унапред договорите правила: на пример, идемо код Ане да се играмо, било би лепо да се не свадјате око играчака. То су Анине играчке, и не можемо их носити са собом кући. Ако сте негде и желите да кренете, упозорите дете нешто раније – на пример пре него што пођете из парка, најавите му једно десетак минута раније, да би могло да се ментално припреми и заврши започету игру.
7. Будите узор
Ово се ваљда подразумева, али није на одмет да поновим: џаба причате ако ваша дела не подржавају оно што говорите. Само ако се ви понашате у складу са оним што тражите од детета, оно ће знати да сте искрени (и једном) вас послушати.
Далеко од тога да треба да будемо машине, али начин на који једемо, ходамо, контролишемо емоције, обраћамо се према ближњима, врло вероватно ће бити начин на који ће се ваша деца понашати, иако вам то не делује тако у моменту док се ваљају по поду јер сте их наљубазније замолили да обуку јакну јер излазите на -10.
8. Не дозволите себи да се изгубите
На овој ставки сам најчешће “падала”. Оног момента кад паднем у ватру, изнервирам се или почнем да се дерем, 100 одсто је сигурно да нећу смирити дете, већ ће се на крају, смирити само. Али, тих дана има и биће их, када је дете посебно нервозно, ви уморни и немате баш много живаца. Лакше ће вам бити ако задржите присебност и здрав разум, али ако се и деси да се изгубите, и то је живот. Пресаберите се и идите даље. Моја омиљена мантра у вези са дечијим одрастањем је “проћи ће”.
Извор: Mamin svet