Osnovni koncept škole i kako bi ona trebalo da izgleda (i šta smo sve zaboravili)

30 marta, 2021

Mi kao da smo zaboravili koja je svrha škole – pre svega da sprema decu za život. Život se strahovito promenio u poslednjih sto godina, a škola to nikako da primeti – radi se ista lektira, vežbaju isti zadaci, radi se na isti način.

Roditelji, nastavnici i deca su se našli na tri suprotstavljene strane, niko nikog ne razume, i svi se ljute jedni na druge.

Nastavnici kažu – deca neće da uče! A što bi? U školama se zaboravila ona prvobitna radost koja bi trebalo da prati učenje. Deca žele da uče, to je njihova prirodna potreba, samo ako im mi tu želju ne ubijemo! I ako se mi radujemo zajedno sa decom, smišljamo svaki dan nešto novo, čudimo se zajedno sa njima i mi ispočetka otkrivamo svet, doživećemo da deca nestrpljivo čekaju sledeći dan da vide šta smo im to zanimljivo spremili. Znanje koje samo prenosimo je mrtvo, način na koji ih učimo je zastareo, često ni mi sami nismo sigurni u to što ih teramo da uče napamet i naravno da to deci nije mnogo zanimljivo.

Foto: Canva

Osnovno je da im sačuvamo radoznalost, da ih naučimo šta da rade sa informacijama i kako da se postave prema svom tom znanju, da ih naučimo da uče celog života, i da žale što ne mogu da nauče još više! Tek onda imaju šanse da prožive život onako kako čovek sa svojom misijom treba da živi – odgovorno prema sebi, prema ljudima oko sebe i odgovorno prema Zemlji koja nam je pozajmljena na korišćenje.

Nije to nemoguć zadatak, potrebno je samo da se mi zapitamo šta stvarno želimo?! Ako nam je cilj da naša deca postanu svesni, bistri, radoznali i delatni ljudi, na radost i svoju i našu, potrebno je da se i mi malo potrudimo da ih tim putem povedemo. Jedno samo moramo znati: NEMA VASPITANJA BEZ SAMOVASPITANJA !

A evo kako to konkretno može da izgleda:

1. Individualizacija nastave na osnovu temperamenata i teorije H. Gardnera o višestrukoj inteligenciji

Nismo svi isti i ne treba da budemo svi isti! S jedne strane razlikujemo se po temperamentu (kolerik, sangvinik, flegmatik, melanholik) i samim tim i reagujemo na svet a i učimo različito. Nekome treba mir i red, a neko sedi u najprometnijoj prostoriji i uči bez problema.

Zločin je uterivati decu u kalupe, terati ih da se isto ponašaju, i ocenjivati ih na isti način.
S druge strane, Gardner ja lepo objasnio kako postoje različite inteligencije (matematičko-logička, verbalna, fizička, muzička, prostorna, inter- i intra-personalna, vizuelna…), i svakome treba približiti gradivo na njemu primeren način. Nekome trebaju slike i svaka rečenica podvučena drugom bojom, a nekome trebaju tabele i sve složeno u redove. Nekome treba jasno reći, a nekome otpevati. Nastava treba da bude kao hranjenje životinja u zoološkom vrtu- nekome daš seno, nekome meso, nekom banane. Sve inteligencije treba razvijati, svi treba da pevaju, da nauče lepo da govore, da uđu u osnove matematičkog mišljenja, da skaču i prevrću se, to je put do celovite ličnosti.

2. Razvijanje emocionalno-socijalnih veština

Odavno istraživanja pokazuju da su za uspeh u životu, za srećan i ispunjen život mnogo važnije socijalne veštine od nekih usko stručnih znanja. Otpornost na neuspeh ili umešnost saradnje sa kolegama su presudne, ili da kažemo isto toliko bitne kao i poznavanje materije sa kojom radimo. Uz to, ja smatram da je poznavanje sebe, svojih snaga i slabosti još važnije od prethodna dva. Za sticanje ovih sposobnosti presudno je ostavljanje dovoljno vremena za sebe. U sveopštoj jurnjavi za znanjem, uspehom, novcem ili jednostavno zabavom, zaboravljamo sebe, a onda to prenosimo na decu.

Svi se uspaniče kad dete kaže da mu je dosadno! A u stvari, tek tada dete može da nauči da se samo pobrine za sebe i da iz svoje mašte nešto stvori. To je put do svesnog i delatnog bića.

3. Ravnopravno razvijanje mišljenja, osećanja i volje

Šta to konkretno znači? Vrlo slikovito – šta da radiš sa nekim ko je pametan, ali bezosećajan i nema snage tj. volje da sprovede to što zna; ili neko ko je jako osećajan, ali nit shvata šta se to dešava niti ima volje da sa tim nešto uradi; ili neko ko ima volje i snage, ali je tup i bezosećajan! Postoje i gore kombinacije gde nekome fali samo jedna od komponenti celovite ličnosti- npr. pametan i delatan, pun elana ali bezosećajan za okolinu ili sa motivima koji dolaze iz nekakvih osećanja koja bez kontrole, impulsivno vode njegove postupke.

Volja je strašno bitna, a najmanje se o njoj misli i samim tim se i zapostavlja. Bitno je da dete svaki dan ima neki svrsishodan posao, neku radnju koja se ponavlja. To je put do jake volje.

Idealno je vežbanje nekog muzičkog instrumenta, tu su dobici višestruki, ali i svakodnevno čišćenje ili briga o životinjama su jako korisni za razvijanje volje.

4. Princip pravovremenosti

Nije svejedno šta se kad uči i zašto. Za pravilno vaspitavanje je jako bitna pravovremenost. Ni prerano, ali ni prekasno. Dečje mišljenje se drastično menja oko sedme godine (najvažniji znak, za one koji znaju veliku tajnu da se fizički i psihički razvoj ne mogu razdvajati je promena zuba. Sa ispadanjem mlečnih zuba dete se odvaja od majke i tek tad je spremno za školu). U trećem razredu je opet jedna fina promena, a tek(!) u petom, šestom razredu deca su spremna da uče apstraktne pojmove i definicije. Učitelji moraju da se prilagode tim promenama, pogrešno je očekivati da mi radimo sa svima sve vreme isto, a da se deca nama prilagode. I to nas dovodi do…

5. Slikovnog mišljenja!

Još nam je Piježe objasnio da deca do 12-13 godina imaju tzv. slikovno mišljenje, i način rada treba tome da se prilagodi. To znači da su u nižim razredima deci potrebne velike i jake slike, sve gradivo, pogotovo matematika, moraju da deci budu vidljivi, očigledni. Sve se uči kroz priče. Sva najvažnija saznanja o svetu deca stiču prvo kroz bajke, zatim kroz basne i legende o velikim ljudima, Stari Zavet, Grčku mitologiju. U tim pričama su sadržane najveće tajne sveta!

Istorija i geografija nam daju divnu građu za takav način rada. Uz to oni služe da dete nađe, tj. postavi sebe u prostoru i vremenu. Tako dolazimo do „uravnoteženog“ deteta ili kasnije čoveka – nekog ko zna gde je njegovo mesto.

6. Epohe

Kada deca u jednom danu imaju pet-šest različitih školskih predmeta, oni ne stignu da se istinski udube u to što treba da uče. Pogotovo kad predmeti, kao što je najčešće, nemaju veze jedan sa drugim, ne uči se, na primer, o Staroj Grčkoj kroz matematiku, istoriju, muzičko i likovno, nego svako brine samo o svom predmetu. Na taj način mi kod dece negujemo površnost, „nauči ti samo napamet lekciju iz knjige, kad dobiješ ocenu možeš da je zaboraviš“.

Pokazalo se da je mnogo delotvornije kada deca uče mesec dana jedan glavni predmet, uz umetničke aktivnosti, slikanje ili pevanje koji, na svoj način takođe obrađuju tu temu. Tako stečena znanja su duboka i trajna i doprinose pravom razvoju ličnosti, što bi trebalo da je cilj školovanja.

7. Lepo usmeno i pismeno izražavanje su neophodni

Oni su naša lična karta, preko govora stupamo u odnose i predstavljamo se svetu. Za lep govor je neophodno prvo urediti misli, a isto važi i za pisanje sastava, bauk današnje škole. Cilj je da deca nauče da o svemu mogu da kažu par smislenih rečenica, da sve ima „glavu i rep“, i da ne dođu u situaciju da ih ljudi ne razumeju zato što oni ne mogu da iskažu svoje misli. Kasnije ćemo govoriti o pozorištu, tj. dečijim predstavama kao idealnom sredstvu za ostvarivanje ovog cilja.

8. Moralno vaspitanje

Školsko gradivo treba pre svega da bude u službi vaspitanja! Učenje gomile podataka (koji se lako nađu na internetu) i to napamet, nema nikakvu svrhu. Vaspitanje je ključ i suština, ne samo moralno vaspitanje (koje se više uči kroz prirodne zakone nego kroz religiju!), već i vaspitanje misli kao i istinsko poštovanje drugih. Zahvalnost i poštovanje života koji nam je dat! (Naše hrišćansko nasleđe se u školi zaboravlja, a cela naša kultura je izrasla na hrišćanstvu). I naravno, ljubav, ko u sebi nema ljubavi ne treba da ulazi u razred!

Laž i lažna osećanja su pogubni za decu. Deca brzo nauče da odgovaraju ono što misle da mi želimo da čujemo, a to je put u život laži koji nikuda ne vodi.

9. Autoritet učitelja je za decu u osnovnoj školi presudan

Ljubav prema školi, ili prema nekom školskom predmetu dolazi iz ličnosti predavača, ne iz sadržaja. Posvećenost je uz samorazvoj osnovni zadatak učitelja! To deca prepoznaju i umeju da cene jednim dubokim poštovanjem i ljubavlju. Autoritet je deci potreban, ako to nije učitelj ili roditelj, oni će ga naći na nekom drugom mestu, npr među starijim drugovima, gde se često nametnu ne najpametniji ili najbolji već najglasniji i najjači. Ili će bez zadrške slušati neke problematične javne ličnosti koji su možda vrlo diskutabilnih moralnih kvaliteta.

I još nešto jako bitno: bez saradnje roditelja i učitelja sve ovo je jako, jako teško. Roditelji i učitelji nipošto ne smeju da obaraju jedni drugima autoritet. „Ma pusti ga, nema on pojma“ (učitelj ili roditelj). Čak i ako nam se nešto ne sviđa, za decu je bitno da to ne pokazujemo!

10. Pokret, sport ili telesna kultura su nezaobilazni

Danas znamo da je telesni razvoj neophodan za učenje, najnovija istraživanja fiziologije mozga pokazuju da je pokret presudan za razvoj mozga! Moderne bolesti kao disleksija i disgrafija nastaju od loše koordinacije leve i desne moždane hemisfere, a to je posledica nedovoljnog kretanja.

Unicef je zvanično proglasio džudo za sport koji najviše doprinosi zdravom razvoju dece. Zato smatram neophodnim svakodnevne treninge aikida, plivanja, vožnju biciklom, a o svakodnevnom pešačenju da i ne govorimo. Kretanje je dečja nasušna potreba, kao hrana, i ako sede pola dana u školi, onda još malo dok urade domaće zadatke, pa malo ispred televizora, na kraju ta potreba za kretanjem izađe gde joj nije mesto! I onda ih proglasimo za hiperaktivne! Uostalom, neke teme mogu da se obrađuju i u šetnji, kad se sedi i neko nešto priča može lepo i da se zadrema, ali kad se hoda to je malo teže.

11. Razvoj fine motorike je za razvoj mozga još važniji

Danas je deci i vezivanje pertli problem, i opet dođemo do one disleksije i disgrafije. A za decu su dragocene sve aktivnosti gde se radi pre svega prstima. Šivenje, štrikanje, sviranje bilo kog instrumenta, čak i frule, već zaboravljeni klikeri, seckanje i ljušćenje krompira i šargarepe, sve su to aktivnosti koje za mozak čine mnogo više nego učenje tablice množenja napamet.

12. Praktičan, svrsishodan rad

Veštine rada sa drvetom ili gvožđem, rad u bašti, popravke po kući, mešenje hleba, izrada grnčarije, pletenje korpi, to su sve aktivnosti neophodne za zdrav dečji razvoj, i za razumevanje sveta. Sve je to čovečanstvo moralo da prođe dok nismo došli do mašina i kompjutera, i taj put treba da pređe i svako pojedino dete. Sedanje za kompjuter bez prethodnog razumevanja dovodi do toga da mu se prilazi kao božanstvu, kao čudu, višoj sili nedokučivoj ljudskom umu. „Piše na guglu“ su čarobne reči, i deca se ne pitaju a ko je nahranio taj gugl podacima i sa kakvim namerama. Ne treba da objašnjavam do kakvih manipulacija može takav stav da dovede.

13. Veza sa prirodom

Idealno je da deca učestvuju u proizvodnji hrane, i u bašti i u štali, da znaju odakle šta dolazi, o blagodetima boravka u prirodi da ne govorimo. Na taj način priče o ekologiji nisu samo apstraktne priče, a „svet oko nas“ napušta društvo najdosadnijih predmeta u školi. Hrana koju sami proizvedu postaje nešto dragoceno, a trešnje su najslađe direktno na drvetu. I ako nije dovoljno, uz sve to, opet imamo na delu i onaj svakodnevni rad, bitan za razvoj volje.

14. Umetnost

Hrana i za telo i za dušu. Muzika, i pevanje i sviranje, makar onih malih blok-flautica! Slikanje i vajanje (glina, drvo, kamen) su pratili razvoj civilizacije od samog početka, deci je to nezaobilazan stepenik u celovitom razvoju. Kao što se kroz muziku uči da se sluša, tako se kroz crtanje uči da se gleda. I opet rad ruku!

15. Pozorište – dramska sekcija

Pripremanje predstave je jedno sveobuhvatno nastavno sredstvo, kroz pozorište se uči i govor i pesma, scenski pokret, šiju se kostimi i priprema scenografija. Ja ne znam drugu aktivnost koju deca toliko vole, kojoj se toliko prepuste, a u kojoj se toliko mnogo nauči.

16. Izleti, pešačenja, putovanja biciklima ili čamcima

Snalaženje u prirodi, spavanje u šatorima ili senicima, dolaženje do cilja samo svojim nogama, svojom snagom, uz sve socijalne izazove, neko se umorio, neko je gladan, neko ne može da preskoči potok, to su situacije u kojima cela grupa mora da nađe rešenje za svakog pojedinca. Nedelju dana pešačenja je vrednije od cele školske godine sedenja u razredu.

Povratak nekim zaboravljenim vrednostima uz poštovanje onih novih koji donose dobro, jedini je put da deci pružimo dobro obrazovanje, onakvo kakvo oni zaslužuju.

Autor: Miša Petrović, učitelj i valdorfski pedagog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama