Онај ко живи чисту љубав зна да она воли да се носа, чак и кад изгледа да је прерасла носање

јул 22, 2019

У Улици Краља Петра Првог, испред улаза у главну пошту, девојчица са великом штриканом капом на глави, левим образом се мазила о мамину десну руку. Умиљавала се ко маче. Сваким покретом померала јој се капа на глави, откривајући све више мало уво са сребрном минђушом. Кад је капа скроз склизнула са ува, девојчица је онда и образ и уво трљала о мамину голу руку.

Тако су ходале неколико корака испред мене. Неспретно, јер је девојчица ослоњена на мамину руку, успоравала обема кретање. Нигде се њој није журило, она је хтела да се мази, баш ту, сада, и само то је важно.

После десетак метара, мама је чучнула крај ње у дугачком сивом капуту, не марећи што је стаза мокра и блатњава. Загрлила је девојчицу као да ју је тек из себе породила, том силином и нежношћу, истовремено, и подигла у загрљај.

Расплачем се. Нисам јецала, али су ми сузе кренуле и нису стале све док на три метра од маме и ћерке и пет од мене старија жена са купљеним новинама није рекла:

„Толика девојчура, а хоће да се носа“. Преломила је новине на пола и ставила их у торбу поред хлеба и млека.

„Свако носи оно чиме се храни“, одговорила је мама и засутавила свет у 10.47 недалеко од Поште, близу супермаркета из ког су излазили људи који су се, тако сам ја то видела, укочили када је ова реченица изашла у ваздух. Свако онако како је њоме затекнут.

И баба је остала укочена, отворених уста. И ја иза бабе. Мозак ми је разумљиво радио, само тело није могло корак ни напред ни назад. И срце је радило, и баш због тога што је радило, ја сам поново почела да плачем, али сад сам јецала. Нисам могла да померам укочена уста, али је звук јецаја излазио некако из њих.

Прво, јер сам чула лепоту коју је мама девојчице рекла у само шест речи. Друго јер ми је у том моменту фалило моје дете у рукама. И треће јер је баба потврдила колико су неки људи заборавили да љубав, ако је чиста и искрена, никад не може бити терет колико год година да има.

Не може бити терет чак ни кад јој се ноге вуку по поду, а ти је пригрљапио и носаш је у загрљају, скоро већу и од тебе самог. Јер није ти тешка.

Онај ко живи чисту љубав зна да она воли да се носа, чак и кад изгледа да је прерасла носање, кад изгледа оматорело чак и за држање за руку. Воли да јој се обрадујеш ко првог пута и да је тако помазиш, као први пут, а можда је хиљадустоти.

Она воли кад ништа у вези ње не бројиш и не рачунаш и не понашаш се као математичар већ као алхемичар, на пример.

И њу баш брига, кад је искрена и чиста, што неко њено носање види као терет, јер љубав зна да онај ко њу види као терет, такву је и живи.

Замислила сам како, у том моменту, ова реченица маме, улази у уши свих ових укочених људи (јер да нису укочени можда је не би чули или би је пречули или би је одгурнули ко муву од себе) и како ће они сад кад се одкоче сви видети загрљај ове маме и њене петогодишње ћеркице као нешто најлепше што су тог дана могли да виде.

Аутор: Јована Кешански

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама