Данашње време је време у ком се преиспитује функција породице и њених чланова. У не толико далекој прошлости породице су биле многобројније и имале су више деце, док је данас све чешће реч о породицама са једним дететом и те породице су све више непотпуне у смислу да им недостаје један од родитеља. Док се раније то дешавало због ратова и болести, данас је све чешћа ситуација у којој су родитељи разведени или никад нису ни ступили у брак (где углавном очеви напуштају (будуће) мајке), а неретко имамо случајеве деце која нису била планирана нити жељена од стране једног или оба родитеља.
Желим да отворим једну важну тему о мањкавости родитељства и то конкретно о родитељима који се неадекватно понашају у својој улози.
Према Сузан Форвард и Крег Баку (‚‚Токсично васпитање‚‚, Психопоис), постоји 5 родитељских обавеза, родитељи:
1. Морају да задовоље физичке потребе детета;
2. Морају да заштите дете од физичких повреда;
3. Морају да пруже детету љубав, пажњу и наклоност;
4. Морају да заштите дете од емотивних повреда и
5. Морају да објасне границе морала и етике својој деци.
Овај списак није коначан, то је само основа. Па ипак, у раду са клијентима неретко дођемо баш до ситуација из детињства које се протежу до садашњег тренутка у којима родитељ, један или оба, није испуњавао ни ове основе, а дете је одрасло упркос томе и то врло свесно себе тада и својих осећања.
Примера има много и не могу се сви набројати, јер како каже Толстој: ‚‚Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин‚‚.
Уколико самог разлога није свесно у најранијем детињству, дете нешто касније постане свесно да је оно гладно, а да отац и/или мајка троше новац на своја зависничка понашања (цигарете, алкохол, наркотике…), такође, тај родитељ моделује будућа понашања детета. Сиромаштво само по себи не говори о томе да је породица која је сиромашна неадекватна. Дете може живети у здравијој породичној средини иако је она материјално сиромашна, од оне која је живи у изобиљу, па опет не испуњава набројане услове.
Дете може да осети је препуштено само себи и да самостално одлучује о испуњењу свог времена, што може довести до проблематичног понашања и/или до опасности, дете је дакле потпуно незаштићено. Од рођења може да закључи да је само на свету уколико га родитељи не држе у загрљају довољно често, не негују га или не хране, упркос дететовом плачу.
Дете које је непланирано или нежељено, од пренаталног периода добија поруку која му саопштава управо то. Неретко се дешава да не добија љубав, пажњу и наклоност од рођења – па на даље и да му се упућују поруке: ‚‚Боље да те нисам ни родила‚‚ или ‚‚Ја нисам хтео/ла да се родиш‚‚. Иако звучи монструозно, некад то не буде изговорено детету, али му је порука послата на другачији начин; док добар део људи може да се сети таквих порука које су упућиване и путем речи некоме у породици. Ништа мање монструозно је невербализовано ‚‚‚закључавање фрижидера или шпајза‚‚ да дете не би имало приступ храни. Није то усамљена појава и ништа мање не боли од претходно наведених речи.
Дешава се да родитељ ‚‚преферира‚‚ једно дете у односу на друго, да их стално упоређује, да једно има предност у односу на друго и да се јасно од оног ‚‚мање вредног‚‚ тражи да буде као оно ‚‚више вредно‚‚. Родитељ може да стави до знања вољеном детету да оно друго није жељено и да тим путем манипулише односе у породици. Постојале су ситуације у којима брат/сестра кажу свом брату/сестри да су нежељени или да су ‚‚усвојени‚‚ иако ови то нису. Траума и бол су присутни.
Када и не постоје разлике које се виде у оквиру самих чланова породице, бројна деца (сада већ одрасла) говоре о томе да је рецимо отац био бољи према туђој деци него према њима – његовима. Од искључиве строгоће или занемаривања према својој породици и својим родитељским обавезама, до нежности и добрих квалитетних порука упућених другој, туђој деци. Деца то препознају.
Често се женској деци упућује јасна порука да не вреде због свог пола, уколико се и после неколико женске деце инсистира на рађању мушког детета, а у овим крајевима имамо последице бројних нелегалних абортуса у циљу добијања искључиво детета мушког пола.
Примере ћу завршити оним по мени најчешћим – недоступним родитељем.
То су родитељи који се не инвестирају у родитељство – нешто попут родитеља који су родитељи само на папиру. Шта год да је то што одваја овог родитеља од родитељевања, деци није нарочито важно, јер она не добијају оних 5 најважнијих ствари са почетка текста. Одсуство родитеља представља за дете одређену трауму, дете осећа недостатак онога што би требало да добија, а ускраћено му је. То одсуство може бити физичко, а може родитељ бити и физички присутан, али да не реагује и не врши своју дужност за коју је психофизички способан.
Рецимо имате родитеља који психички или физички злоставља дете, док други родитељ дете не заштићује од родитеља насилника – дете ће уз бројна оправдања (како то деца само могу) покушати да умањи неадекватност оног родитеља који га није заштитио, иако вероватно осећа љутњу што други ипак није реаговао и што је било препуштено на милост и немилост насилнику.
Исто важи и за породице где живе родитељи родитеља под истим кровом као и дете, уколико су дететови родитељи пасивни посматрачи у васпитању детета у односу на бабе и деде, дете схвата да његови родитељи немају правог утицаја на ситуацију у којој се оно налази. Некад управо баба и деда покушавају да окрену дете против његових родитеља, говорећи о њиховој неадекватности и/или лошем понашању, особинама…
То што је неко пасиван у улози родитеља не значи да дете неће осетити последице због такве врсте родитељства. Пасиван родитељ је онај који такође не задовољава потребе детета. Не мора родитељ само да злоупотребљава дете да би био токсичан родитељ, пасивност такође изазива трауму, нарочито осећајем несигурности код детета.
Деца у зависности од узраста на другачији начин доживљавају трауму (у зависности и од степена сопственог телесног развоја), а другачије је и испољавају у детињству и касније у одраслом добу. Траума од које се не опоравимо остаје уз нас и утиче на све наше контакте, комуникације, на даљу будућност – од животних циљева, телесног и душевног здравља, до избора партнера и васпитања деце. И тако у круг. Наши родитељи нама – ми нашој деци.
Када се узме у обзир да потичемо све више из окрњених породица и да је неколико генерација под истим кровом, то доводи до закључка да морамо много више радити, пре свега на себи и неговању нашег унутрашњег детета (које је једном вероватно било повређено са туђом намером или не), а онда и свесније бирати будућност.
Гордана Белоцић
Наведени примери су узети из праксе, уз поштовање података о личности.
Аутор текста: Гордана Белоцић