Deci se ne sme glumiti hrabrost. Ne smeš da im budeš lažni autoritet. Moraš pred njima istinski da postojiš. I ako si spreman da budeš hrabar, onda budi istinski hrabar. Pobedi sebe. Nemoj da ih lažeš i nemoj svoju odgovornost da prenosiš ni na koga drugog.
Sveštenik Vladimir Levićanin iz hrama sv. Georgija u staroj Bežaniji, gostujući na radiju “Slovo ljubve” govorio je o vaspitanju u savremenom svetu i kao sveštenik i kao roditelj, budući da su mu deca četvrti i peti razred osnovne škole pa se, kako kaže, susreće sa problemima vaspitanja i nevaspitanja svaki dan. Kako svojim postupcima, ophođenjem i odnošenjem prema drugima, roditelji svoju decu guraju u sebičnost i samoću? U šta nas ubeđuje duh vremena, koji sistem vrednosti nudi savremeno društvo i koliko mi pristajemo na sve to?
“Pitanje vaspitanje je najpre pitanje cilja, smisla. Uvek mora da se započne smislom, idejom. Ne možete vaspitavati dete bez konačne ideje šta hoćete da postignete. Šta roditelj želi da to biće koje vaspitava postane? Šta želi da dete nauči? Šta želi da mu prenese kao najveću vrednost svog života?
Svako ko je vaspitavao decu zna koliko je to težak i kompleksan zadatak s jedne strane, a s druge strane koliko je to stvar suštinsko životna, i da se život se ne može doživeti na pravi način osim kroz življenje sa decom i bavljenje decom, jer je detinjstvo esencija života.
Mi moramo biti uvek i u svakom trenutku ravnopravni. Ne može tu biti nikakvog nadređenih i podređenog u bilo kakvom hirovitom smislu. Ali, ravnopravni samo na taj način da onaj ko je tu stariji ko je tu vaspitač, apsolutno bude svestan svoje odgovornosti, a da mu onaj ko je vaspitavan, ko je dete – veruje. Jer ljubav će se ispoljiti na pravi način i dati plodove ako ima uslove da se razvije i plodove da.
Ljubav sama ne vaspitava dete
Ljubav sama po sebi je jako širok pojam. Srećemo se svaki dan sa nekim primerima vaspitanja u kojima ljudi kažu “ljubavi nikad nije mnogo”, i onda pod taj pojam podvedu sve što im padne na pamet. “Sad ću ja da volim moje dete u bilo kakvoj fazi, bilo šta da radi, i dovoljno je da ga volim sama će ta ljubav da ga vaspita i uputi na pravi put.” Ja mislim da je to jedno maskiranje nekakve nesigurnosti, maskiranje jednog velikog neznanja i kome čovek ne zna ni šta hoće da kaže ni na koji način, već to podvede pod jedan apsolutno ovozemaljski poriv – ja tebe mnogo volim, ti meni trebaš i kao ostvarenje tvoje i moje. To nije neljudski, ali se mora nazvati pravim imenom.
“Srećemo se svaki dan sa nekim primerima vaspitanja u kojima ljudi kažu “ljubavi nikad nije mnogo”, i onda pod taj pojam podvedu sve što im padne na pamet.”
Kućno vaspitanje kao lek za sebičnost
Kada govorimo o problemu dečijeg kućnog vaspitanja, svaki dan se srećem sa tim da me ljudi čudno pogledaju kad ih pozdravim. Znate li šta je osnovna poruka tog pozdrava, kad se s nekim sretnete u ulazu u kome živite, i javite mu se? Poruka je “Primećujem da postojiš”, “Ne negiram tvoje postojanje”. Nije moja kuća ceo moj svet pa mi je potpuno nevažno šta je iza mojih vrata.
E sad zamislite, kako izgleda dete koje nema ideju da primeti svet oko sebe. Koje je dovoljno zatvoreno u svojoj samodovoljnosti i prolazi pored ljudi i ne javlja se. To dete, potpuno nesvesno, je naučeno da šalje poruku “Ne zanima me neko drugi. Zanimam me samo ja.” Suštinski gledano, baš zbog tog neprimećivanja ničeg izvan sebe su nam stepeništa razrušena, sijalice nepromenjene, trava nepokošena ispred zgrade.
“Dete koje ne pozdravlja one koje sretne je naučeno da šalje poruku “Ne zanima me neko drugi. Zanimam me samo ja.”
Ne prebacujmo odgovornost za decu na druge
Svako prebacuje odgovornost na onog drugog. “Ja ne mogu ništa, on dođe iz škole ovakav i onakav”, škola kaže “Ne možemo ništa, oni dođu od kuće takvi”. Neko je rekao – kada bi svako radio svoj posao kao da od njega zavisi sudbina sveta, svet bi bio savršen. U tome negde leži ključ. To je šifra za prihvatanje stvari. Velika odgovornost leži u vaspitanju. Justin Popović je rekao “Bez svetitelja nema prosvetitelja” Bez definisane ideje življenja ne postoji ozbiljno vaspitanje.
Roditeljstvo je junačko istrajavanje
U vreme kada mi živimo, kada ne postoji sistem vrednosti već svako kreira život po svojim pravilima, jedino što čovek može da uradi je da organizuje svoju porodicu i da svoj istinski sistem vrednosti prenese svojoj deci. To nije posao, nešto što može da se počne i završi. To je jedno junačko istrajavanje.
“To nije posao, nešto što može da se počne i završi. To je jedno junačko istrajavanje.”
Deci se ne sme glumiti hrabrost. Ne smeš da im budeš lažni autoritet. Moraš pred njima istinski da postojiš. I ako si spreman da budeš hrabar, onda budi istinski hrabar. Pobedi sebe. Nemoj da ih lažeš i nemoj svoju odgovornost da prenosiš ni na koga drugog. Ako ćemo da idemo božjim putem, onda ćemo istinski božjim putem, počevši od mene, a vi, ako ćete za mnom, hajte za mnom.
Izvor: http://www.detinjarije.com/