Сваки родитељ зна да мала деца могу исплакати реку суза због наизглед најмањих ствари.
Можда је ваша ћерка хтела розе, а не жуту шољу за млеко.
Можда син жели да прочитате још једну причу (после пет којих сте већ прочитали).
Дешава се да се брат и сестра озбиљно посвађају – јер обоје желе исту играчку.
Шта год да је у питању, сузе никада не говоре о стварима које нама одраслима изгледају тако безначајно. Уместо тога, то је попут емоционалне каскаде – нагомилани мањи стресови који изненада проналазе излаз. Попут бране која пуца, ови наизглед тривијални догађаји постају капија за исцељујућу поплаву емоција.
„Слушајте искрено све што ваша деца желе да вам кажу, без обзира на све. Ако не слушате пажљиво мале ствари када су мали, они вам неће рећи велике ствари када су велики, јер за њих су све то увек велике ствари.“ Катрин М. Валас
И тако, када им не дамо шољу у правој боји или не можемо да прочитамо другу причу, они виде врата за ослобађање… и то је добра ствар (колико год тешко нама било).
Без обзира на то шта је изазвало емоције, деца од нас траже једну ствар: да останемо са њима док доживљавају овај налет осећања.
Потребни смо им да будемо светионик у њиховој олуји. Да останемо са њима док прођу кроз све то.
Научили су нас да се стидимо због наших суза
Већина данашњих родитеља одрасла је у ери када су уобичајени одговори на сузе и преплављујуће емоције били: „престани да плачеш“, „сабери се“ и „не буди тако блесав““
Већина нас је одрасла у породицама које нису имале „језик“ и знање да подрже наше сузе. Да, наши су родитељи били добронамерни и хтели су да нас науче да слабе тренутке претворимо у оне који нас оснажују. Можда смо имали родитеље који су мислили да је добра ствар да нам отерају сузе тако што ће нам купити сладолед или нову играчку.
С друге стране, можда су наши родитељи били строги, можда су нас додатно постидели претњама, прозивкама или чувеним ратним покличем: „Ако не престанеш да плачеш, даћу ти разлог да плачеш!“
Било је и још увек је уобичајено веровати да је пут до отпорности игнорисање, порицање и одбацивање наших рањивих осећања.
Дакле, као родитељи, јасно нам је да смо поптуно „слепи“ када је у питању моделирање здраве емоционалне свести.
Можда смо научили да несвесно потиснемо тугу, бес и фрустрацију док смо били млади, па сада осећамо страх када се суочимо са сузама сопствене деце.
Можда не знамо шта да радимо или кажемо у овим тренуцима, јер нам то никада није показано. Или сматрамо да нисмо успели да их научимо да буду отпорнији ако плачу превише или пречесто.
Некад бринемо да превише „великих емоција“ значи да смо подбацили као родитељ.
На несвесном нивоу, могли бисмо очајнички да покушавамо да избегнемо да своју децу учинимо несрећном, и то тако што ћемо увек и свему говорити „да“. Понекад ће то значити да се трудимо да наши малишани увек буду насмејани, како не бисмо морали да осећамо непријатност осећања на које нисмо навикли да осећамо сами.
Ми, као и наши родитељи, можда мислимо да је недостатак суза знак отпорног детета. И тако дајемо, довијамо се и трудимо се да угодимо нашој деци да остану срећна.
„Нама влада страх од узнемирености наше деце.“
Као родитељи – побркали смо своје улоге
- Није наш посао да децу чинимо срећном све време.
- Није наш посао да заустављамо сузе.
- Наш посао је да са њима „јашемо“ њихове таласе емоција.
- Наш посао је да детету кажемо „ово је потпуно нормално да се овако осећаш и ја сам овде с тобом“.
- Наш посао је да БУДЕМО са њима и створимо емоционалну сигурност да пусте сузе.
Тужно дете није одраз наших лоших родитељских вештина. Несрећа, незадовољство, разочарење, фрустрација и бес су нормални делови живота. Несрећно дете је једноставно дете коме смо потребни да му помогнемо да се врати у равнотежу.
Све док не научимо да прихватимо таласе осећања наше деце, баланс и емоционално здравље у нашим породицама биће нарушени. Наша деца имају способност да се испразне и тако ослободе стреса и напетости. Када им дозволимо да то ураде, ми утиремо пут ка равнотежи. Укратко, помажемо им да изграде отпорност коју тако очајнички желимо да им уградимо у личност.
Како да направимо простор за велике емоције нашег детета?
Ако вас као дете нису саосећајно саслушали и били вам подршка, може бити заиста тешко да знате како да се поставите према свом детету данас.
Међутим, као и свака нова вештина или изградња мишића, и учење да будемо ефикасан узор захтева време и упорност. Старим начинима размишљања и условљавања је потребно време да се промене. Не очекујте да се деси преко ноћи, али знајте да мали доследни кораци у правом смеру чине разлику за кратко време.
Када научите да се односите према емоцијама вашег детета на нов начин, вежбајте једну малу ствар и интернализујте је пре него што пређете на нешто друго.
Временом се наша толеранција према најјачим дететовим емоцијама гради када се доследно посветимо мирном присуству у просторији. Нећемо сваки пут бити зен мајстор, биће тренутака када нас преплави чиста величина њихових емоција, ипак смо само људи.
„Уместо да покушавате да научите своје дете да дубоко дише док је узнемирено, усредсредите се на то да се смирите својим дахом. Немојте ни помишљати да кажете свом детету да дубоко удахне осим ако то нисте урадили сто пута када губите смиреност.”
Следећи пут када будете са својим дететом када је узнемирено, бесно, тужно, покушајте да себи поновите следеће:
- „Моје дете ми не задаје проблеме. Њој је тешко.“
- „Иди право на емпатију и саосећање.“
- „Није мој посао да поправљам њена осећања.“
- „Осећања исцељују. После ће се осећати боље.“
- „Мир почиње са мном.“
- „Успори. Ово није хитан случај. Ја све могу средити.“
- „Овде сам да поделим свој мир, а не да се придружим њеном хаосу.“
