Поводом све чешћег упирања прста у директоре школа због проблема са насиљем, огласила се и Вера Шаиновић, директорка ОШ „Јован Миодраговић“ из Београда. Она се, отвореним писмом, обратила ауторки емисије „Црвена линија“, а поводом недавно емитоване епизоде.
Поштована госпођо Фратуцан,
Прилично редовно пратим Вашу емисију ,,Црвена линија“, али оно што сам чула у емисији 24. маја, у којој је тема била пораст насиља у региону, поразило ме је и навело да Вам се јавно обратим и покушам да одбраним професију директора школе, јер они, бар они које ја познајем, а није их мало, своју дужност обављају часно и посвећено и заједно са својим колективима на себи носе терет пораста насиља, које надлежни покушавају да реше, ваљда је већ свима јасно, на начин који не даје резултате нигде у региону.
Кроз целу емисију се провлачи теза да су школе и директори ти који насиље заташкавају, да су у спрези са влашћу, да не спроводе процедуре, да познају родитеље ученика насилника и једном речју имплицира се да су кривци заправо директори школа. Ако је кључ проблема у директорима школа, предлажем да се сви директори одједном смене, како би се насиље тиме зауставило. Вероватно да не знате да је терет спровођења компликованих процедура управо на директорима, јер запослени често забораве на кораке, с обзиром на то да су се школовали да буду педагози и да преносе знање, а не да буду судије, записничари, миритељи, проценитељи, медијатори, полицајци, а у последњих годину дана и реализатори послова цивилне заштите, те да су директори ти који их воде и прате кроз све те процедуре. Да ли се директори школа спотакну у тој збрци прописа и поступака? Сигурно да. Али да не предузимају ништа, то сигурно не.
Што се прикривања насиља и гурања под тепих од стране школа тиче, то је постала флоскула без икаквог утемељења у стварности, али не очекујете ли, ваљда, да када се насиље деси директори прво трче да обавесте новинаре уместо да спроведу све компликоване процедуре и насиље зауставе. Од кога прикривамо и заташкавамо насиље, од надлежних или од новинара? Можда не знате, али школе су дужне да одређене облике насиља пријаве Школској управи, па све и да хоће да прикрију, није паметно да то чине. Наравно да директори избегавају да дају изјаве јер су новинари склони да закључке извлаче из контекста и да етикетирају школе, а нарочито директоре. Догађаји око насилне ситуације у школама обично нису приче, које имају увод и закључак, већ и прилично велику разраду, коју није лако у изјави за новине препричати, а да се не створи погрешан утисак у јавности.
Сигурно вам је познато то да се Министарство у решавањима питања насиља и у изменама закона и правилника, уопште не консултује са директорима, већ искључиво са синдикатима, чији су нам ставови одавно јасни и којима просветни радници више не верују.
Не консултује нас Министарство, јавност и родитељи нас оптужују, па зашто нас они не смене све одједном, кад ионако ничему не служимо, осим да будемо главни одговорни када се нешто деси? Зар директорка школе ,,Владислав Рибникар“ није пример за то? Jавност je задовољена њеном сменом, а да ли су се проблеми школе решили? Наравно да нису, јер одговорно тврдим да се само она са својим искуством, знањем и преданошћу могла носити са проблемима те школе.
Али, важно је да знате да нису сви директори школа оличење непотизма, комформизма и непознавања прописа. Има и оних, чак да не верујете прилично велики број, који поред тога што често морају да донесу непопуларне одлуке, свој колектив ослушкују, узајамно се подржавају и заједно се боре са нагомиланим просветним проблемима у циљу да школа буде успешна.
Превише је прича о насиљу, превише теоретисања, бесмислених протокола, процедура, обука, трошења буџетских средстава, а резултата ,,нигде“. Више је него очигледно да нешто у поступању треба мењати и да овим проблемом треба да се бави цела заједница, а не да школе буду препуштене саме себи у бесомучним покушајима да процедуре спроведу, а које често нису јасне ни творцима истих.
Једно је писати процедуре у канцеларијама, а друго је спровести их на терену са малим бројем запослених у администрацији по школама. Деловање мора да буде брзо и ефикасно са јасном поруком да неприхватљиво понашање мора одмах да стане и да се санкционише, а не да се губи драгоцено време на састајања, расправљања, тумачења, процењивања, записивања и тако у недоглед, а резултат опет ,,ништа“. Превентива је битна, али опет је произвела ,,ништа“. Уз превентиву мора да буде подједнако, а можда и битније брже и ефикасније деловање, као и ефикаснија казнена политика школа.
Заварава се јавност тиме да смо увођењем свих тих платформи, протокола, програма, обука, конференција, проблеме решили. Напротив, само смо их продубили, јер школе немају довољно капацитета да се бесконачно баве тим замаскиривачима очију јавности, који производе већ поменуто ,,ништа“. Господо која доносите просветне прописе из земље и региона, а који сте одавно изгубили непосредни контакт са школама, смањите притисак родитеља на школе, смањите процедуре, дозволите школама аутономију која постоји само на папиру, препустите решавање насиља управо тим омраженим директорима, слушајте просветне раднике шта вам годинама поручују и видећете да ћете за кратко време од ,,ништа“ произвести ,,нешто“.
Вероватно да не знате, као што многи не знају да школе никога озбиљно не интересују, да се носимо са огромним бројем изостајања ученика, са варањем школа од стране родитеља, са њиховим мешањем у сваки потез школа, који после од истих тих школа очекују да буду ауторитет за њихову децу и да им буду гарант за безбедност. Велики је проблем непостојање обавезне сарадње здравствених установа и школа и то што здравствене установе немају праксу, позивајући се на Закон о заштити права пацијената, да школе обавесте о ученику који је корисник њихових услуга, а има поремећаје у понашању и може да представља опасност за заједницу. Нема стварне увезаности, школа, здравствених установа, полиције, тужилаштва и центара за социјални рад, тј. има али само на папиру и ,,декларативно“ на платформи ,,Чувам те“. Школе тако остају саме, јер сви остали функционишу по систему ,,да лопту вратимо у њено двориште, одакле је и дошла“.
Знате ли да у многим земљама у Европи, а колико ми је знано и у Нишу и Новом Саду постоје неке врсте школа или боравака за децу која показују проблеме у понашању и који се изместе, за једно време у те установе, да са њима озбиљно раде стручњаци? Знате ли и да школе нису добиле обећано повећање броја стручних сарадника после догађаја од 3. маја, тј. јесу мале школе и оне које су ,,потегнуле везе“, као и да су направљени прорачуни да се, за количину новца који је прошле године одвојен за бесплатне уџбенике за једну школу средње величине, могао запослити један стручни сарадник и платити за 10 наредних година. Иста прича поновљена је и ове године, а знате ли, притом, да школе немају средства за основне потребе – за набавку наставног материјала и средстава, за стручна усавршавања, за такмичења и награде ученика, за обавезне јавне набавке… Та малена скупина стручних сарадника је оптерећена сталним обукама, са циљем да они даље обуче запослене у школама уместо стручњака из тих области, тако да су уз, ионако повећан обим посла, пред пуцањем.
У нади да ћу бар мало променити став вас који креирате мишљење јавности спрам директора школа, да ћете размислити о проблемима са којима се сусрећу заједно са својим колективима и да ћемо можда заједно иницирати да решења почнемо да изналазимо на скроз другачији начин, срдачно Вас поздрављам!
Вера Шаиновић, директор ОШ ,,Јован Миодраговић“