Povodom sve češćeg upiranja prsta u direktore škola zbog problema sa nasiljem, oglasila se i Vera Šainović, direktorka OŠ „Jovan Miodragović“ iz Beograda. Ona se, otvorenim pismom, obratila autorki emisije „Crvena linija“, a povodom nedavno emitovane epizode.
Poštovana gospođo Fratucan,
Prilično redovno pratim Vašu emisiju ,,Crvena linija“, ali ono što sam čula u emisiji 24. maja, u kojoj je tema bila porast nasilja u regionu, porazilo me je i navelo da Vam se javno obratim i pokušam da odbranim profesiju direktora škole, jer oni, bar oni koje ja poznajem, a nije ih malo, svoju dužnost obavljaju časno i posvećeno i zajedno sa svojim kolektivima na sebi nose teret porasta nasilja, koje nadležni pokušavaju da reše, valjda je već svima jasno, na način koji ne daje rezultate nigde u regionu.
Kroz celu emisiju se provlači teza da su škole i direktori ti koji nasilje zataškavaju, da su u sprezi sa vlašću, da ne sprovode procedure, da poznaju roditelje učenika nasilnika i jednom rečju implicira se da su krivci zapravo direktori škola. Ako je ključ problema u direktorima škola, predlažem da se svi direktori odjednom smene, kako bi se nasilje time zaustavilo. Verovatno da ne znate da je teret sprovođenja komplikovanih procedura upravo na direktorima, jer zaposleni često zaborave na korake, s obzirom na to da su se školovali da budu pedagozi i da prenose znanje, a ne da budu sudije, zapisničari, miritelji, procenitelji, medijatori, policajci, a u poslednjih godinu dana i realizatori poslova civilne zaštite, te da su direktori ti koji ih vode i prate kroz sve te procedure. Da li se direktori škola spotaknu u toj zbrci propisa i postupaka? Sigurno da. Ali da ne preduzimaju ništa, to sigurno ne.
Što se prikrivanja nasilja i guranja pod tepih od strane škola tiče, to je postala floskula bez ikakvog utemeljenja u stvarnosti, ali ne očekujete li, valjda, da kada se nasilje desi direktori prvo trče da obaveste novinare umesto da sprovedu sve komplikovane procedure i nasilje zaustave. Od koga prikrivamo i zataškavamo nasilje, od nadležnih ili od novinara? Možda ne znate, ali škole su dužne da određene oblike nasilja prijave Školskoj upravi, pa sve i da hoće da prikriju, nije pametno da to čine. Naravno da direktori izbegavaju da daju izjave jer su novinari skloni da zaključke izvlače iz konteksta i da etiketiraju škole, a naročito direktore. Događaji oko nasilne situacije u školama obično nisu priče, koje imaju uvod i zaključak, već i prilično veliku razradu, koju nije lako u izjavi za novine prepričati, a da se ne stvori pogrešan utisak u javnosti.
Sigurno vam je poznato to da se Ministarstvo u rešavanjima pitanja nasilja i u izmenama zakona i pravilnika, uopšte ne konsultuje sa direktorima, već isključivo sa sindikatima, čiji su nam stavovi odavno jasni i kojima prosvetni radnici više ne veruju.
Ne konsultuje nas Ministarstvo, javnost i roditelji nas optužuju, pa zašto nas oni ne smene sve odjednom, kad ionako ničemu ne služimo, osim da budemo glavni odgovorni kada se nešto desi? Zar direktorka škole ,,Vladislav Ribnikar“ nije primer za to? Javnost je zadovoljena njenom smenom, a da li su se problemi škole rešili? Naravno da nisu, jer odgovorno tvrdim da se samo ona sa svojim iskustvom, znanjem i predanošću mogla nositi sa problemima te škole.
Ali, važno je da znate da nisu svi direktori škola oličenje nepotizma, komformizma i nepoznavanja propisa. Ima i onih, čak da ne verujete prilično veliki broj, koji pored toga što često moraju da donesu nepopularne odluke, svoj kolektiv osluškuju, uzajamno se podržavaju i zajedno se bore sa nagomilanim prosvetnim problemima u cilju da škola bude uspešna.
Previše je priča o nasilju, previše teoretisanja, besmislenih protokola, procedura, obuka, trošenja budžetskih sredstava, a rezultata ,,nigde“. Više je nego očigledno da nešto u postupanju treba menjati i da ovim problemom treba da se bavi cela zajednica, a ne da škole budu prepuštene same sebi u besomučnim pokušajima da procedure sprovedu, a koje često nisu jasne ni tvorcima istih.
Jedno je pisati procedure u kancelarijama, a drugo je sprovesti ih na terenu sa malim brojem zaposlenih u administraciji po školama. Delovanje mora da bude brzo i efikasno sa jasnom porukom da neprihvatljivo ponašanje mora odmah da stane i da se sankcioniše, a ne da se gubi dragoceno vreme na sastajanja, raspravljanja, tumačenja, procenjivanja, zapisivanja i tako u nedogled, a rezultat opet ,,ništa“. Preventiva je bitna, ali opet je proizvela ,,ništa“. Uz preventivu mora da bude podjednako, a možda i bitnije brže i efikasnije delovanje, kao i efikasnija kaznena politika škola.
Zavarava se javnost time da smo uvođenjem svih tih platformi, protokola, programa, obuka, konferencija, probleme rešili. Naprotiv, samo smo ih produbili, jer škole nemaju dovoljno kapaciteta da se beskonačno bave tim zamaskirivačima očiju javnosti, koji proizvode već pomenuto ,,ništa“. Gospodo koja donosite prosvetne propise iz zemlje i regiona, a koji ste odavno izgubili neposredni kontakt sa školama, smanjite pritisak roditelja na škole, smanjite procedure, dozvolite školama autonomiju koja postoji samo na papiru, prepustite rešavanje nasilja upravo tim omraženim direktorima, slušajte prosvetne radnike šta vam godinama poručuju i videćete da ćete za kratko vreme od ,,ništa“ proizvesti ,,nešto“.
Verovatno da ne znate, kao što mnogi ne znaju da škole nikoga ozbiljno ne interesuju, da se nosimo sa ogromnim brojem izostajanja učenika, sa varanjem škola od strane roditelja, sa njihovim mešanjem u svaki potez škola, koji posle od istih tih škola očekuju da budu autoritet za njihovu decu i da im budu garant za bezbednost. Veliki je problem nepostojanje obavezne saradnje zdravstvenih ustanova i škola i to što zdravstvene ustanove nemaju praksu, pozivajući se na Zakon o zaštiti prava pacijenata, da škole obaveste o učeniku koji je korisnik njihovih usluga, a ima poremećaje u ponašanju i može da predstavlja opasnost za zajednicu. Nema stvarne uvezanosti, škola, zdravstvenih ustanova, policije, tužilaštva i centara za socijalni rad, tj. ima ali samo na papiru i ,,deklarativno“ na platformi ,,Čuvam te“. Škole tako ostaju same, jer svi ostali funkcionišu po sistemu ,,da loptu vratimo u njeno dvorište, odakle je i došla“.
Znate li da u mnogim zemljama u Evropi, a koliko mi je znano i u Nišu i Novom Sadu postoje neke vrste škola ili boravaka za decu koja pokazuju probleme u ponašanju i koji se izmeste, za jedno vreme u te ustanove, da sa njima ozbiljno rade stručnjaci? Znate li i da škole nisu dobile obećano povećanje broja stručnih saradnika posle događaja od 3. maja, tj. jesu male škole i one koje su ,,potegnule veze“, kao i da su napravljeni proračuni da se, za količinu novca koji je prošle godine odvojen za besplatne udžbenike za jednu školu srednje veličine, mogao zaposliti jedan stručni saradnik i platiti za 10 narednih godina. Ista priča ponovljena je i ove godine, a znate li, pritom, da škole nemaju sredstva za osnovne potrebe – za nabavku nastavnog materijala i sredstava, za stručna usavršavanja, za takmičenja i nagrade učenika, za obavezne javne nabavke… Ta malena skupina stručnih saradnika je opterećena stalnim obukama, sa ciljem da oni dalje obuče zaposlene u školama umesto stručnjaka iz tih oblasti, tako da su uz, ionako povećan obim posla, pred pucanjem.
U nadi da ću bar malo promeniti stav vas koji kreirate mišljenje javnosti spram direktora škola, da ćete razmisliti o problemima sa kojima se susreću zajedno sa svojim kolektivima i da ćemo možda zajedno inicirati da rešenja počnemo da iznalazimo na skroz drugačiji način, srdačno Vas pozdravljam!
Vera Šainović, direktor OŠ ,,Jovan Miodragović“