„Зовем се Милена Миленова. Наставница сам географије у Босилеграду. Годинама већ радим на уговорима на одређено време, без сигурности и извесности коју би наставник требало да има. Ово пишем због онога што иза тога остане.
Учионица је други свет. Тамо нема веза, нема спискова, не пита се чији си човек. Тамо дете или разуме или не разуме, а твој је посао да га научиш. Тих четрдесет пет минута једино је време у овом систему када је све чисто.
А онда звони. И излазиш у ходник у коме све зависи од тога чији си.
Говори се о просвети као о проблему плата, норматива и зграда. Није то. Просвета је једино место где држава сваког свог грађанина држи осам година заредом и показује му како свет функционише.
Јер, дете не учи само оно што му предајете. Дете гледа. Гледа ко је добио посао и како. Гледа наставника који ради петнаест година без сталног уговора. Гледа како човек који је поставио питање одједном остане сам у зборници. И извуче закључак који ниједан час грађанског васпитања не може да поправи: сналази се, ћути, нађи везу.
То је прави наставни план. Остало је градиво.
СИСТЕМ НЕ ТРПИ ЛОШЕ ЉУДЕ
Он узима добре људе и ставља их у положај у коме је поштење луксуз. Човек добије посао преко некога – не зато што је хтео, него зато што другачије није могао. Други ћути на седници – не зато што се слаже, него зато што му уговор истиче у августу. Трећи потпише нешто за шта зна да није у реду – јер има дете, кредит, болесног родитеља.
Ниједан од њих није зао човек. И сваки од њих сутра улази у учионицу и треба да научи тридесеторо деце шта је правда.
Ту се ланац затвара. Не може држава постати боља ако оне који је наслеђују васпитавају људи које је та иста држава претходно савила. Не зато што су издали – него зато што су платили цену и знају колико кошта. Човек који је једном био принуђен да пристане тешко ће детету рећи: „Не пристај.“
То је наше дно. Не плате, не зграде – него то што се модел преноси даље кроз људе који су и сами његове жртве.
Овог лета гледала сам филм „Колонија“. Заражени у њему нису појединци – они су један ум. Што сазна један, истог тренутка знају сви. Уче, прилагођавају се, крећу се као једно тело. Међу собом немају неспоразума – јер немају шта да не разумеју. Сви мисле исто. Филм је хтео да прикаже колективни ум као нечију утопију: свет без свађе, без разлике у мишљењу, без човека који каже: „Чекајте мало.“
Гледала сам то и помислила: па ја тај механизам познајем.
Ево како он ради код нас. Институције су замишљене тако да једна контролише другу – инспекција школу, управа инспекцију, министарство управу. То је целина заштите. Али када све то постане једно тело, контрола више не постоји, јер ништа не контролише само себе. Пошаљете допис на три адресе – стигне исти одговор, као да га је писала иста рука. Укажете на пропуст – пропуст се преко ноћи „исправи“, јер сви већ знају шта треба рећи. Грешка се више не поправља. Она се закључава.
И тада човек који постави питање није непријатељ. Он је само страно тело. Незаражен. Сметња.
Последица није то што једна наставница нема уговор. Последица је да се губи кадар. Не отпушта се – он се повуче. Прво престанеш да се јављаш на седници. Онда престанеш да предлажеш.
Онда радиш само оно што мораш, јер си научио да иницијатива доноси непријатности, а не резултат. Наставник који би држао додатну наставу, водио децу на такмичење, писао пројекат – тај човек физички остаје у школи, али га више нема. То је најскупљи губитак у просвети и нигде се не евидентира.
А са мотивацијом одлази и осећај правде. То је оно што ме највише боли. Кад годинама гледаш да правило важи за једне, а не за друге, престанеш да верујеш да правило уопште постоји. И онда уздахнеш и кажеш оно најстрашније: „Таква су времена.“
Тог тренутка колонија је победила – не зато што те је сломила, него зато што си престао да разликујеш исправно од неисправног.
Ја нисам престала – борац сам, не умем другачије. Неправду осетим пре него што се догоди. Постигла сам у животу много тога за шта ми нико ништа није поклонио и управо зато не пристајем да ми неко објасни да је ћутање мудрост.
Али, у том филму има један детаљ који све мења.
Колонија није непобедива. Она има једну особину коју не може да контролише: такви организми увек произведу варијанту. Увек се појави неко ко одступа – то је закон природе, а не изузетак. И важи друго правило: када се један промени, мења се цела колонија са њим.
Промена у једном је промена у свима.
То је једина утеха коју сам из тог филма понела у школу.
Јер ако се систем преноси кроз људе – онда се кроз људе и мења. Не декретом, не реформом, не стратегијом од седамдесет страница. Једним наставником који каже: „Ово није по пропису.“ Једним директором који одбије списак. Једним инспектором који напише шта је стварно видео. Сваки од њих је варијанта коју колонија није предвидела.
И зато ја не одустајем. Не зато што верујем да ћу добити одговор у року од тридесет дана, него зато што знам шта деца гледају.
Она ће променити овај свет. Не ми – она. Ја сам стајала уз наше ученике и студенте када су тражили одговорност, једина из своје школе, и видела сам како изгледа генерација која још није научила да се ћути.
Њима систем није стигао да објасни да је узалуд. То је рестарт. То је тачка на којој се колонија враћа на почетак.
Наш посао – посао учитеља – јесте да их до тог тренутка не изневеримо. Да не буду једини који стоје усправно.
Јер ако не учитељи – ко ће први? Нас су за то школовали. Нама дају одељење пуно деце и кажу: научите их шта је исправно. То се не може радити погнуте главе.
Ја се не уклапам петнаест година. Не планирам да почнем сада.
Али, питам себе, и питам сваког колегу који ово чита: када нас ова деца једног дана питају где смо били – хоћемо ли имати одговор?
Ја хоћу да имам.
Идемо даље“.
Милена Миленова
наставница географије
Основна школа „Георги Димитров“, Босилеград
Извор: Vranjenews