Sinoć, pre nego što je moj trogodišnji sin otišao na spavanje, vodili smo najslađi mogući razgovor. Zapravo, svake večeri vodimo ovakve razgovore koji, osim što me do kraja razneže i rastope mi srce, zaprove krče put ka našoj odličnoj komunikaciji u godinama koje dolaze.
Kao deo naše rutine pred spavanje, svake večeri svom sinu postavim tri pitanja:
- Šta te je danas nasmejalo?
- Šta te je rasplakalo danas?
- Šta si danas novo naučio?
Odgovarajući na ova tri pitanja, moj mali princ mi svake večeri otvara svoje srce i počinje da se smeje i raduje ponovo dok se seća šta ga je to danas razveselilo, postaje ozbiljniji kad se priseća onoga što ga je rasplakalo, a „raste kao kvasac“ kad se hvali svim onim novim stvarima koje je naučio.
Iako je ovo tako jednostavna rutina i sasvim običan razgovor, kad malo bolje razmislite, tih pet ili deset minuta zapravo toliko mnogo može značiti za vaše dete i toliko vam može otkriti o njemu (ili njoj) što na drugi način možda nikad ne biste saznali. Evo, na mom primeru:
Pre svega, pomažem sinu da nauči da komunicira. Moj drugi sin, koji ima dve godine, već pokušava da učestvuje u našem razgovoru i to, osim što je preslatko, toliko mnogo znači za razvoj i njegove veštine komuniciranja. U našoj kući je potpuno normalno da o svemu razgovaramo. Ja želim da sutra, kada mojoj deci stvarno bude bio potreban oslonac ili jednostavno neko s kim će moći da podele svoje probleme, znaju da ću uvek biti tu za njih. Isto tako i kada požele da sa nekim podele svoje uspehe i radosti, treba da znaju da ću se njihovoj sreći radovati više nego bilo ko drugi. A taj osećaj bliskosti i poverenja neće se stvoriti sam od sebe. Zato decu od malena moramo učiti da komuniciraju, da nam se uvek obrate kada imaju problem, da je porodica najvažniji oslonac i mesto gde možemo podeliti svako svoje osećanje. Tako ćemo im izgraditi osećaj sigurnosti i poverenja koji će nam pomoći da u budućnosti uvek imamo dobru i otvorenu komunikaciju.
Meni, kao majci, ovi razgovori pomažu da shvatim kako izgleda svaki dan u životu mog deteta, iz njegovog ugla. Ponekad pomene neke stvari koje nikad ne bih očekivala ili ne bih smatrala važnim, ili mi kaže nešto što me veoma iznenadi. Ne biste verovali čemu se sve deca raduju i šta ih rastuži! Ponekad se zaista pitam gde sve te divne osobine i ta sposobnost da nas male stvari čine srećnim, gde nestanu kad odrastemo? Da se vratim na temu, ovi razgovori mi, kao roditelju, pomažu da svoje dete bolje upoznam i makar malo uživam s njim u onim momentima koje preko dana propustim zbog posla. Ume ponekad taj razgovor da bude i pravi alarm za neke stvari koje dete povrede, a da vi to ne možete ni da pretpostavite (ili vam jednostavno promakne).
To je još jedan način da moje dete „nauči da uči“ prisećajući se svake večeri iznova, premda samo ukratko, šta je sve tog dana naučio. A ja tako dobijam priliku da ga naučim da čak i negativna iskustva (one stvari koje su ga rasplakale ili rastužile) ne moraju da imaju negativan završetak. Greške su normalne, a lekcije koje iz njih izvučemo su ono najvrednije.
Konačno, na ovaj način svoje dete učim da se moli spontano. Nakon što mi ispriča šta ga je to učinilo srećnim, a šta tužnim, iskoristimo trenutak da zahvalimo Bogu za sve lepe stvari koje nam se dešavaju i zamolimo ga da nam pomogne da one ružne brzo zaboravimo.
Niko se nije rodio naučen da govori o svojim osećanjima! Zapamtite, s tim se ne rađa, to se uči. Ja svog sina kroz ove kratke razgovore, između ostalog, učim i da izrazi svoje emocije verbalno.
Na kraju i najvažnije, ti razgovori su i meni i njemu omiljeni deo dana, nešto u čemu uživamo. Tada se zajedno smejemo, nekad plačemo i to je ono što nas od svega najviše zbližava. A sada imamo i jednu novinu. Sinoć, kad smo završili s pretresanjem njegovog dana, moj sin je rekao: „Sad je na tebe red, mama! Šta te je danas nasmejalo?“
Dakle, ako već nemate sličnu rutinu sa svojim detetom, od srca vam preporučujem da je što pre uvrstite u svoje svakodnevne rituale. Ovi razgovori su nešto čemu se čitavog dana radujem jer su to trenuci kad sam sa svojom decom bliža nego ikad, a znam da posle razgovora, oni na spavanje odlaze srećni i ispunjeni.
Šta više može poželeti jedan roditelj?
A. C.