O važnosti razvoja osećaja emocionalne sigurnosti svih članova porodice mnogo se govori. Evo nekoliko primera koji će vam pokazati kako se u emocionalno zdravim sredinama razgovara kad se desi neki problem.
Kada uđete u kupatilo i vidite da je šolja počela da preliva odmah znate da je neko ubacio nešto što ne bi trebalo, verovatno ćete istrčati i pitati ukućane šta se desilo. Onda dete od četiri godine dođe i kaže: „Izgleda da je to zbog mene, ubacio sam baš mnogo papira, trebala mi je rolna. Izvini, mama.“ A mama, umesto: „Ne mogu da verujem da si to uradio! Danas nemoj da me pitaš ni za crtaće ni za sladoled!“, kaže: „Dobro, hvala ti na iskrenosti. Molim te da sledeći put budeš pažljiviji.“
Kad vas tinejdžerka koja je u gradu sa društvom pozove u suzama i kaže: „Uhvaćena sam sa alkoholom. Šta da radim?” A vi umesto „Biće tek u problemu kad ja dođem tamo!” recite: “Ne brini. Nije smak sveta. Sa kim si? Gde? Da li ste bezbedni?”
Kada kažete mužu: „Idi proveri da li diše. Predugo spava”. A on umesto “Ne lupaj gluposti, molim te!“ odgovori: „Proveriću. Ali čega se plašiš?“, to je neko s kim možete da razgovarate o, recimo, svom strahu od sindroma iznenadne dečje smrti, dok vas on pažljivo i bez osude sluša.
Kad maturant kaže: „Bojim se da ću pogrešiti u izboru fakulteta. Da ću se odjednom pokajati kad upišem.“, a vi umesto „Nemaš još mnogo vremena da misli, to ti je odluka za ceo život, a treba već da počneš da spremaš!“ kažete: „Uvek možeš da promeniš mišljenje. Neuspeh je i rezultat. I kroz neuspeh se uči.“
U domu gde postoji emocionalna sigurnost život postaje potpuno drugačiji. Gotovo da nema straha, a ljutnje je mnogo manje.
Autor: Nataša Remiš