О важности развоја осећаја емоционалне сигурности свих чланова породице много се говори. Ево неколико примера који ће вам показати како се у емоционално здравим срединама разговара кад се деси неки проблем.
Када уђете у купатило и видите да је шоља почела да прелива одмах знате да је неко убацио нешто што не би требало, вероватно ћете истрчати и питати укућане шта се десило. Онда дете од четири године дође и каже: „Изгледа да је то због мене, убацио сам баш много папира, требала ми је ролна. Извини, мама.“ А мама, уместо: „Не могу да верујем да си то урадио! Данас немој да ме питаш ни за цртаће ни за сладолед!“, каже: „Добро, хвала ти на искрености. Молим те да следећи пут будеш пажљивији.“
Кад вас тинејџерка која је у граду са друштвом позове у сузама и каже: „Ухваћена сам са алкохолом. Шта да радим?” А ви уместо „Биће тек у проблему кад ја дођем тамо!” реците: “Не брини. Није смак света. Са ким си? Где? Да ли сте безбедни?”
Када кажете мужу: „Иди провери да ли дише. Предуго спава”. А он уместо “Не лупај глупости, молим те!“ одговори: „Проверићу. Али чега се плашиш?“, то је неко с ким можете да разговарате о, рецимо, свом страху од синдрома изненадне дечје смрти, док вас он пажљиво и без осуде слуша.
Кад матурант каже: „Бојим се да ћу погрешити у избору факултета. Да ћу се одједном покајати кад упишем.“, а ви уместо „Немаш још много времена да мисли, то ти је одлука за цео живот, а треба већ да почнеш да спремаш!“ кажете: „Увек можеш да промениш мишљење. Неуспех је и резултат. И кроз неуспех се учи.“
У дому где постоји емоционална сигурност живот постаје потпуно другачији. Готово да нема страха, а љутње је много мање.
Аутор: Наташа Ремиш