Деца су нам и златна, какви смо ми.
Зовем јуче с посла најстарију кћерку и разговор тече отприлике овако:
– Срећо, како си, шта радиш? Јеси ли јела? Јеси ли се уморила данас у школи?
– Мама, добила сам 4 из математике. Ти си рекла да је свака оцена за ђака.
– Јесам. Јесте. Јеси ли ти задовољна?
– Па, јесам.
– Добро. Сад се мало одмори, играјте се, слушајте деду, а кад дођем с посла ићи ћемо вани.
– Хоћемо. Мама, а једна девојчица је плакала што је добила 4. Каже да се њена мама увек љути и галами на њу ако не добије 5.
Овако почиње систем(ат)ско упропашћавање рођене деце.
Не брините се, неће ово бити текст о неоствареним и искомплексираним родитељима који јурцају и развозе децу по најелитнијим школама за штошта. Наравно да је за свестран развој личности важно децу изложити и музици и уметности и спорту и учењу страног језика и креативним радионицама, али полако, све у њихово време, по њиховој мери, кад буду спремни и сами изразе интересовање и покажу иницијативу.
Зар треба већ у другом основне да сагоре и засите се свега? Где су нестали људи који желе да им дете постане добар човек, искрен и одан пријатељ, поуздана, срећна и емотивно стабилна, здрава особа? Има их, срећом, познајем много и таквих.
Скоро један пријатељ поводом рођендана своје ћерке рече да је сва његова очекивања испунила оног дана када се родила. Не знам јесам ли икад ишта лепше и емотивније прочитала. То је најмелодичнија изјава родитељске љубави свих времена!
Драги родитељи, није нама труо систем, овај несрећни и отужни усуд од земље, болесно друштво изопачених вредности криво ни за шта. Сами смо. Не ваљају нам васпитачи, учитељи, наставници, професори, педијатри, стоматолози, гинеколози, трговци, конобари, возачи, случајни пролазници, а ми сами свеци. Све знамо боље од других, мешамо се сваком у посао, одмах зовемо медије или идемо директору, па и председнику државе јер учитељица данас није похвалила наше дете.
А нећемо да признамо да смо сви махом, мање или више, нечим повређени, незадовољни, обесправљени, нестрпљиви и тако нетолерантни ходамо уоколо као нагазне мине чекајући прву жртву на коју ћемо испљунути сав наталожени отров.
Заборавили смо на емпатију и разумевање, покушај да се бар на моменат ставимо у кожу друге особе, да спласнемо, да пустимо некад нешто да преноћи, да разговарамо једни с другима, да евентуални сукоб покушамо решити директно не правећи од њега сензацију за увек гладне и беспоштедне медије.
И не, није ово текст ни о кукољу, и њега има у свакој професији, далеко од тога. Многи отаљавају посао, не знају и не желе да га раде, има нас свакаквих. Али, веровали или не, има још увек и оних који воле свој посао и раде га с љубављу и почетничким ентузијазмом, дају се потпуно, целим својим бићем.
Међутим, свеједно ће се увек наћи неко ко неће бити задовољан и таквима, односно ни оним званично и објективно најбољим, врхунским стручњацима у својим занимањима јер није сваки учитељ/трговац/конобар/лекар за сваког ученика/купца/госта/пацијента,.. Такав се још није родио.
Нису сви на буџету запослени преко везе, путем непотизма, корупције, страначке припадности и не одлазе на посао само да би лакирали нокте и прошетали своја одела, нису сви новинари запослени на режимским медијима непрофесионални и неетични појединци које треба сутра на улици да пљунете, нису сви полицајци то што вам је прво пало на памет, и тако даље и томе слично.
Драги родитељи, волите своју децу најбоље што умете. Не морате им организовати рођендан у играоници на који ће доћи цео разред, не морате се плашити да ће се разболети од тога што им повремено за доручак скувате виршле уместо папаје или кивано афричке рогате диње са чиа семенкама, не морају да иду истовремено и на хор, часове клавира, немачки језик, карате, тенис…
Последњих дана, како свакодневно водим школарца до школе и назад запажам колико деце не зна да хода! И колико деце има одређене, голим оком видљиве, деформитете стопала и ногу. О погрбљеним дечацима без рамена нећу ни да причам.
Деца највише памте квалитетно и садржајно проведено време са вама, ваше загрљаје, пољупце и осмехе, ваш топли глас прожет љубављу. Градите код њих емоционалну интелигенцију и самопоуздање, посветите им се, поштујте их и волите да се не бисте за десет и мање година ишчуђавали ако постане зависник од телефона, видео игрица, дроге…
И признајте некад сопствену грешку, послушајте некад пријатеља, добронамерни савет стручњака који је у контакту с вашом децом некад и дуже и више од вас самих, пре ће они уочити евентуално „одступање“ које се да кориговати на време ако само на моменат заборавите на ваш его, спустите гард и прихватите да нисте непогрешиви.
И покушајмо ствари, за промену, сагледати из више углова. Не будимо тзв. хејтери који ће увек наћи милион аргумената зашто не треба увести веронауку у школе не желећи признати себи да ће управо тај вероучитељ сутра бити можда и једина морална особа с којом ће наше дете имати контакт и не звонимо на сав глас како нашем граду недостаје више паркова за децу, јер будите реални, колико ви времена заиста проводите с њима напољу?
У насељу у којем живим, увек су то исти родитељи са децом, неколицина њих, и тек по која бака, деда, тета чувалица. Наравно да би нам добро дошло више свима доступних и разноврснијих садржаја за децу, али чему и то ако ће се, као недавно на једном дечијем фестивалу две маме буквално потући око тога чије дете ће сести на вртешку. И то са све шакама, пред децом, приредивши им тако не само једну језиву и узнемирујућу сцену, него и доживотну трауму.
Срамота ме је и нас и ове забити (да не кажем селендре јер је то сад актуелна реч) у којој преживљавамо, где нам је одавно луксуз одвести децу у позориште.
Срамота ме је ове духовне пустоши на сваком кораку. Срамота ме је родитеља који децу васпитавају да дословно газе преко мртвих и да циљ оправдава средство. Срамота ме је што некад ухватим и саму себе да не опоменем сопствено дете кад не каже добар дан, хвала, довиђења, извините,..
Извор: Спутњик