„Драга, о чему размишљаш?“
Зауставила сам се на минут, вагајући да ли да потпуно искрено одговорим или да дам онај типичан одговор који ће нас водити кроз даљу конверзацију и учинити да све тече пријатно.
„Ни о чему посебно, заиста.“
Што је била лаж.
Па сам додала: „Размишљам како се деца проводе код баке и деке.“
Што је била мало мања лаж.
Истина је да ми мозак увек ради, као и већини мајки. Увек. Не знам баш о чему сам размишљала баш у том моменту кад ме је супруг то питао, али пет минута пре тога?
Мозак ми је радио невероватном брзином.
Шта је то било?
Ништа. Све. Свашта нешто између…
Морам да покупим оно у пошти пре него што кренемо на пут у понедељак. Да ли сам однела у вртић оне паре што је требало? Ћерка не једе довољно поврћа. Опет сам пробила рок на послу. Да ли имам проблем анксиозношћу? Требало би да се консултујем са лекаром… Што ме подсети – да ли син треба да прими неку вакцину? Свакако треба да позовем педијатра, треба доставити предшколском свеже податке. Да ли сам га уписала у наредну годину? Треба му нова одећа за школу, све је прерастао.
О НЕ, одећа! Заборавила сам да укључим машину!
Подсетник: Потражи на Гугл-у рецепте за храну које могу да једу бебе. Додај то на листу за куповину. Позови доктора. Уреди контакте. Пребаци веш у машину за сушење. Али, прво га помириши. Можда је потребно поновно прање. Јао ручак!
Заборавила сам пиле у рерни! Добро је, није много изгорело! Нисам одговорила на ону поруку Милици, наљутиће се.
Пробиотик, јесам беше дала оном малом пробиотик? Ух, не знам.
Недостаје ми моје мало дете. Једва чекам да одем да га покупим. Надам се да му је лепо тамо.
И ово је управо оно што сам имала да понудим као одговор – врх леденог брега.
Нисам ово одговорила, не зато што не могу то да му кажем – наравно да могу. Он је мој најбољи пријатељ. Може он све то да саслуша. Нисам му рекла јер, па…
Ово је мозак маме. Све време. Има чак и назив: ментално оптерећење.
Због тога се многе од нас осећају толико уморно, упркос чињеници да „све што радимо“ је да остајемо код куће. А ми који балансирамо и рад изван куће? Господе, сама помисао ме исцрпљује.
Виђали сте то. Сретнете неку пријатељицу, такође мајку, питате је како је и она одговори „Уморно.“
Није увек разлог недостатак сна. Некад јесте, али има ту још нешто, зар не? Нешто дубље. И увек, у позадини мог ума, мој мозак се врти, ради.
Мајке, разумете ово, зар не?
Ако се не сетимо да уккључимо машину, ко ће? Ако не размишљамо о поврћу, па, дете га неће уопште јести. А одласци код доктора, рецепти за лекове, списак за паковање за пут…
Све се то налази на невидљивом списку у нашим главама.
Ово је ментално оптерећење са којим се све носимо.
И не кажем да је то лоше и да треба да радимо нешто како бисмо то поправиле, побољшале. Не знам чак ни да ли можемо то.
Некад је само довољно признати да то, гле, постоји. То је нешто, нека ствар. Постоји разлог због ког смо уморне чак иако осећамо да ништа нисмо обавиле.
Зато што све што није обављено и све што треба обавити се константно понавља и врти у круг у нашим главама. Круг који никад не престаје да се врти. Ни онда кад деца одрасту.
Приредила: Александра Ивковић