Premalo pažnje nikako nije dobro. Previše pažnje ponekad može biti još gore.
Poznajem ne mali broj roditelja koji izgovaraju rečenice tipa: „Živim za svoju decu. Moja deca su mi jedino važna u životu. Radim samo za to da oni uspeju i završe fakultete.“
Takvi roditelji se odriču svojih interesovanja, prijatelja, ne koriste vreme za sebe. Ako se i dogodi da izađu iz kuće, što ne spada u kategoriju rutinskih izlazaka radi odlaska na posao ili trgovinu, takvi roditelji se ponašaju kao da idu na petnaestodnevni put na istok. Deci po stotinu puta ponavljaju šta da rade u njihovom odsustvu, izvinjavaju im se zbog napuštanja kuće, a čim stignu do odredišta pozivaju ih kako bi proverili da li je sve u najboljem redu.
Podizanje dece za roditelje uvek predstavlja izazov koji se uvećava kod samohranih i razvedenih roditelja. Oni, gotovo po pravilu, osećaju krivicu zbog pogrešnog izbora partnera, ujedno i strah da zbog tog neuspeha njihovoj deci preti rizik od emocionalnih problema. Takvi roditelji bez pogovora biraju da prestanu da razmišljaju o sebi, fokusirajući svu svoju pažnju na decu, u toj meri da zapadaju u stanja fuzije. Takvi roditelji kao da osećaju konstanto osećanje krivice i potrebu da se opravdaju zbog toga.
Kada zanemarite sebe i svoje potrebe zarad koristi svoje dece, ne činite im nikakvu uslugu. Čemu ih zapravo učite, ako zarad njih ignorišete svoje potrebe? Učite ih da žrtvuju ono što jesu.
Istina je, deca dok su mala vole da im se prinosi pa možete videti roditelje koji i na malo kenkanje trče i dodaju „kok“ svom slatkom sinčiću. To decu čini razmaženom, sa uskraćenom maštom.
Gde se tu nalazi problem? Zašto roditelji koji svu pažnju i brigu usmeravaju na decu, zapravo podižu depresivne i anksiozne jedinke?
Odgovor se krije u samom roditeljskom strahu od odvajanja. Roditelji ne žele da njihova deca odrastu. Briga o deci i rešavanje njihovih problema im služe kao sredstvo za popunjavanje sopstvenih „psiholoških rupa“ i zbog toga nastavljaju da se upliću u njihove živote čak i kad su u stadijumu duboke zrelosti. U današnje vreme roditelji imaju manje dece, ulažu u njih i očekuju da njihova deca ispunjavaju njihove želje i da ih usrećuju njihovim postignućem (ne mali broj roditelja za decu ima prave strategije, od izbora škole, do životnog partnera).
Ovakav vaspitni stil ima za posledicu da na „psihoterapijskom kauču“ sve češće susrećemo mlade, krhke ljude koji doživljavaju pravi slom ako se dogodi nešto što nije po njihovim očekivanjima i željama.
Ono što odrasli zanemaruju je činjenica da deca bez stresnih iskustava poput neprijatnosti, neuspeha, velikih napora da bi nešto postigli – ne mogu da razviju „psihološku otpornost“.
U teoretskim i stručnim krugovima se polemiše o nečemu što nalikuje na, usudiću se reći, „inflaciju narcizma“. Narcisi su srećni u ranom detinjstvu kada su centar porodičnog doma, ali sa odrastanjem i suočavanjem sa svetom sa narcisoidnim samopouzdanjem pojavljuje se i depresivnost i anksioznost.
U fazi odrastanja, gomilaju se problemi. Takve jedinke imaju kompromitovane sposobnosti za saradnju sa drugima, teškoću da se suočavaju sa ograničenjima. Na poslu očekuju da im sve bude zanimljivo, jer su tako navikli. Neotporni su na šefove kritike, očekujući stalne pohvale.
Jasno vam je da tu nešto ne valja i jasno vam je da takve osobe pate.
Piše: Helena Rosandić, psihoterapeut, mr kliničke psihologije