Ширила је веш у дворишту и корила себе што није чешће била продорнија. Што није раније рекла: Нама та веш машина треба, имамо пара, хајде да купимо. Сад је готово с тим. Неће јој више живот гужвати центрифуга.
Трљала је ручно дечје бодиће, цедила сапуницу и воду из тканине, па испочетка. Нагла би се изнад каде и тако пресамићена, стезала вилицу и стезала све јаче и јаче веш. Свекрва се кикотала са комшиницом на тераси и било је само питање тренутка кад ће пробудити Алексу. Кидало ју је то – што већ два месеца не може да се устали и уритми, ни са спавањем ни са дојењем. Што им гости само долазе да виде бебу, да ждеру, да се смеју, да се чуде како то сад морају да изађу напоље да запале цигарету.
Муж није стајао у њену одбрану, јер она није ничим покаазивала да је треба заштитити. А и што би га оптерећивала додатно, кад ионако има много посла?
– Њено је само да чува дете и то не ради како треба – чула је свекрву како шапуће на капији пре неку ноћ кад је испраћала комшиницу. Коментар је био још дубљи убод у срце, јер је уследио пошто се пожалила да је уморна, неиспавана и да се веш машина покварила па сад пере на руке.
– Као да ми нисмо, као да наше мајке нису прале на руке, ‘ајде, молим те!
Кад је рекла опрезно да би могли да купе веш машину, избила је револуција. Испало је одједном, у три дана ратно поље усред куће. Имала је малу уштеђевину, али није смела да спомене, да не открива све адуте пре него што се Никола не врати с терена. Свекрва је на помен куповине само фркнула и ту је почело.
Кришом је гледала на телефону где се продају веш машине. Другарица јој је рекла које су квалитетне, издвојила јој је оне што имају најбоље програме и показала у какав уређај вреди уложити за свој дом. Све је унапред истражила, колики капацитет јој треба, како да уштеди струју, воду, да је А енергетска класа. Само није смела да каже на глас да је нашла савршен модел и да ће га платити на рате.
Трљала је на руке, јер је свекрва рекла да „нема места у њеној машини и да мора нешто своје да опере“. Трљала и мрмљала себи у браду: програм за деликатне тканине, одложен старт… Ма купићу те ја… Каква је то кућа без веш машине?
Требало је да сачека само два дана да се он врати, а чинило се да његово одсуство траје месецима. Свекрва би је мало-мало боцнула, увек суптилно, никад директно – док се обраћа беби или другим људима. “Мама ти није баш најбоље опрала овај боди, еее, мама, мама.”
Или комшиници:
„Гледам оног дана, шта су измислили, машина суши веш! Оволико двориште, а ти си госпођа, па нећеш да шириш веш, него машина да ти осуши, е свашта!“
Виолета је предосећала, не – знала је, да је свекрва чепркала по телефону. Последње што је гледала тог дана биле су машине за прање и сушење веша. Толико се задубила у читање карактеристика, рачунала да ли јој се више исплати већа машина, која је класа – да није приметила кад је свекрва ушла у собу.
– Плаче ти Алекса, можда је гладан – рекла је, па је Виолета истрчала из собе и несмотрено оставила телефон на столу.
Читав дан ју је после гледала подозриво, а онда је увече уз зашећерену кафу горчила на тераси са комшиницом како само “покондирене госпође желе да купе машину за сушење веша”.
Чинило се после: сати су трајали као месеци. Да ли се стварно толико кињила? У 21. веку да размишља о томе да ли треба да купи веш машину?! Кратак телефонски разговор са сестром није био од помоћи.
– Да ли си ти реална, переш беби одећу на руке?
– Па, морам, разумеш? Алекси треба…
– Виолета, постоји нешто што се зове веш машина. Кад се поквари или поправиш или купиш нову.
– Па знам, али Никола није ту, а ОНА само подбада. Каже синоћ, јаој три машине сам опрала данас, падох с ногу.
– Да л’ стварно не можеш да је питаш да опере и ваш веш?
– Морам да прекинем, ево је.
Кад је Никола дошао, није им дала ни два минута да остану насамо, па није ништа могла да га пита. Већ је смислила, рећи ће како би она подигла кредит, како је мало уштедела, како…
Из мисли ју је пренуо свекрвин глас:
– Сине, покварила се машина, ја кажем Виолети да ми да Алексине стварчице да оперем, она запела на руке ће.
– Како се покварила? Што ниси дала мајци, него се мучиш безвезе, Вићо?
– Ја сам мислила… – Виолета није стигла ни да заврши реченицу, а већ је знала да је битка изгубљена.
– Што да се стављате сад на трошак нову да купујете, кад ја имам? Увек можете код мене да перете. Више треба нов замрзивач, на пример, или да причувате паре… Не знам, ја само предлажем.
Није могла да приговори, да проговори, нити да се посвађа. Чекала је ноћ да остану сами, да му каже да би ипак да купи, да имају своје – а да опет не помене како јој је душа била на центрифуги већ два дана. Да не буде да му се жали на мајку, не посебно сад кад је тако наивно упитао: Што ниси дала мајци, него се мучиш безвезе, Вићо?
Док је купала Алексу, смишљала је како да почне, шта да му каже па да пристане – он је заспао. Сутра је већ било касно, свекрва их није остављала саме. Пробала је за доручком да провуче, поменула кредитну картицу и док је трепнула – већ је разговор текао тако да се не треба задуживати, да не треба трпати – кад се већ има.
Виолета је знала – живот ће им бити изгужван као да се пере на 1000 обртаја ако све остави тако како јесте. Зато је иступила и рекла.
Нама та веш машина треба, имамо пара, хајде да купимо.
Пресекла је. Неће јој више живот гужвати центрифуга.
