Растају се пред школом као да су деца кренула у војску
На родитељском ме један господин, државни службеник, пита зашто сам њему дао звездицу да обоји? Па, господине, Ви сте детету урадили домаћи.
Понедељак у школи није тако тмуран као на другим радним местима. Сви су весели, много је дечје граје, свуда наоколо је весели жамор. Другари се грле, смешкају, радују новом дружењу. Ту је и понеки тајновити поглед скривене симпатије. Препричавају се доживљаји од викенда. Позитивна енергија испуни сваки кутак просторије. Понедељком се заиста осете све чари наставничког заната. Тако би ваљда требало бити сваки дан?
Предајем ученицима другог разреда. Трећи час је математика. Приметим нервозу код једног ученика. Често пуцкета прстима, одлази у тоалет, избегава директан поглед. Вежбамо сабирање до десет и настојим да га што више укључим у разговор. Видим да кришом сабира на прстиће и покушава да одговори пре других, али често погреши. Очигледно је под притиском. Нашалим се: Близу си. Промашио си само за један број. Хајде да то пребацимо у марке. Ако имаш пет марака и учитељ ти да још две марке (извадим из џепа 2 КМ и дам му), колико ћеш онда имати новца?
Па 7 марака, одговори као из топа.
Ето, видиш да знаш чим се ради у парама, закључим.
Сви смо се мало насмeјали. Видим да је и њему лакше. Деци увек настојим да приближим градиво на реално применљиву ситуацију. Ту се лакше сналазе. Убрзо завршавамо наставу. Одлазим кући лакши за две марке, али задовољнији – имам утисак да сам скинуо терет с његових нејаких леђа.
Уторак, 2. 11. 2021.
Улазим у учионицу, поздрављам ђаке, седам за катедру. Већ на првом часу онај дечак од јуче јавио се да одговара математику.
Учитељу, могу ли да одговарам?, говори видно узнемиреним гласом.
О, добар дан, ословљавам га именом.
Како си? Јеси се то ужелео учитеља па му не даш ни да седне, говорим му са осмехом, а он се некако невољно насмеја.
Могу ли да одговарам, молим Вас? Морам да поправим тројку из контролног, пита нервозно.
А шта фали твојој тројци? И то је фина оцена. Значи да си добар, покушавам да опустим атмосферу.
Али, тата и мама се љуте на мене. Неће да причају са мном, дрски су и говоре о мени лоше, говори покуњено.
Ево, ево, сад ћемо, полако, ништа не брини, настојим да га смирим, а и сам знам шта ме чека.
Никад нисам волео да оцењујем децу у раном школском узрасту. Они су тад још мали, 7–8 година, и сваку лошу оцену најчешће доживљавају трагично. Неретко и родитељи врше притисак на њих. Сваки родитељ жели да његово дете буде успешно. Од најранијег узраста деци се намеће да буду успешна, а не да поседују квалитете.
Има да будеш одличан; Ја ћу се жртвовати, твоје је само да имаш петице; Мораш да будеш добар спортиста. Фудбалер звучи популарно; После школе идеш у школу језика. Мора се страни језик знати; Ево, све смо ти омогућили, а ти нам то врати петицама; Како је она добила 5, а ти 3…
Нажалост, све је већи број родитеља који имају превелика очекивања од своје деце. Мами је битно да у Вибер групи родитеља напише како је њено дете добило пет, како је учитељ похвалио и слично. Очекивања преамбициозних родитеља често су праћена критикама. Последица тога је да дете губи самопоуздање, почиње да се осећа неспособним и бива у сталном страху да ће изневерити родитеље. А родитељи су обезбедили продужени боравак пре школе, приватне часове после школе, тренинге, секције, нове патике за петицу из природе и шта све још не, али нису оно најбитније – проводити време са својим дететом, пустити га да се упрља на ливади, пење на дрвеће, скаче по бари, издере колена. Све чешће чујемо: Немој то! Упрљаћеш! Сломићеш!
Сад замислите да зрелој особи, рецимо у тридесетим годинама, свакодневно говоримо да јој је ручак био неукусан или да не зна да паркира ауто или да је лоша у свом послу? Е управо то родитељи раде детету! И још често повишеним тоном.
О свему овоме размишљам док дечак прилази табли, решен да поправи своју оцену. Видно има трему, ломи креду, хоће нешто да пише.
Па ја већ видим да си ти одлично научио, ево креда сама пише. Види… Шврљам нешто по табли, покушавам да га орасположим и разбијем трему. Седнем у његову клупу.
Ево, буди нам ти данас учитељ. Реци овој деци шта је то дуж?
Дуж је права линија оивичена двема тачкама!, одговори у једном даху.
Ма браво, ти би био бољи учитељ од мене. Хоћеш да се мењамо?, питам га, а у углу усана му се оте смешак. Зачас је набројао геометријске облике и геометријска тела. Све је то било тако лепо научено, као песмица. Баш онако како не треба – напамет. Текстуалне задатке не разуме и тешко се сналази.
Не учимо децу да мисле, да повезују ствари, а то им је једина припрема за будућност. Да бисмо побољшали процес мишљења, деца морају више да се крећу. Ту смо, изгледа, сви заказали, и школе и родитељи. Деци је најпотребнији одмор у природи, боравак у парку, далеко од рачунара и телефона. Не треба њима стотину секција, него шума и парк.
Било је грешака у његовом одговору, није баш за одличну оцену. Више је за 4. Сад се и ја ломим, хиљаду мисли ми се врзма по глави, постајемо нервозни и он и ја, а слутим – и родитељи. Под притиском покушавам што пре да пронађем најбоље решење: с једне стране – не треба спуштати критеријуме, а с друге стране – гледам у њега како стрепи и грицка доњу усну. Пролазе ми слике како саопштава родитељима да је добио 4, они бесни, он се мучи… Замерам и себи и колегама који попуштају. Знање је из године у годину све слабије, а просек оцена све већи. Да би избегли проблеме са родитељима и инспекцијом, многи иду линијом мањег отпора и све то због превеликог очекивања. Питам се да ли ја сад свесно треба да учиним неправду? Зар дете мора да буде одлично да би сутра било успешно? Вршећи притисак на децу да буду одлична гушимо и занемарујемо њихове таленте. Зар радије бирамо мрзовољно и незадовољно дете које је одлично, него срећно и задовољно дијете које ужива у свом таленту? А све то зарад обаве дечје књижице на Фејсбуку и 50ак лајкова?!
Среда 3. 11. 2021.
Неки облачан и мрачан дан. Пада блага јесења киша, али није нешто хладно. Долазим пред школу. Око дворишта милион аута. Тражим паркинг, све заузето. Аутомобили стоје на тротоарима, по коловозу, пред школском капијом блокиран је пролаз. Једва се пешке провлачим и чешем се о мокра аута. Делује као стање опште узбуне. Ко би рекао да то само родитељи испраћају децу у школу. Носе им руксаке и држе кишобран да случајно не би њихово мезимче погодила која безобзирна капљица кише. Пред школом се дуго љубе, поздрављају, машу. Деца се ређају у редове и улазе у зграду, а прави родитељи стоје пред школом и чекају да њихова срећа уђе у школу. Још понеки поглед и махање из даљине. Све више личи на испраћај у војску.
Размишљам колико су родитељи презаштитнички настројени, деца размажена, а школа са застарелим методама. Сећам се својих долазака у школу. Долазили смо по сат времена раније, играли скакаваца, ластиша, кликера. Данас доста деце то и не може, немају координацију покрета, флексибилност, моторику. А и све им брзо досади. Нама кад је било досадно смишљали смо начин како да убијемо досаду, а данас родитељи деци одмах упале игрице, телевизор… добију све и одмах. То доводи до ниског прага толеранције код њих, слабије моторичке способности, високе фрустрације. Родитељи пребацују кривицу на школу, школа на родитеље.
Сећам се кад сам тек почео радити у једној подручној школи. Из неког забаченог села, условно речено села, јер је то била само једна кућа, долазио је дечак, ученик другог разреда. Он и његова мајка крену свако јутро пре 6 сати да би он стигао у школу до 7.30. Пешачио је у оба смера 15ак километара свакодневно, по киши, снегу, ветру, олуји, али никад није изостајао с наставе. Предавао сам му три године. Увек је био скроман, послушан и васпитан. Задовољан је био једном играчком. Дечак који никад није видео таблет, рачунар, покретне степенице… Нема много играчака, али је срећан. Има пса, крпеног зеленог жапца и пет другара из разреда. Сећам се њега и гледам сад ову градску децу: на одећи им етикете вриште, паметни сатови, паметни телефони, а генерације које нам долазе у школу сваке године све су лошије.
Четвртак, 4. 11. 2021.
Лепо сам повезао часове ликовног, физичког и музичког и деца су цео дан радосна. Највише времена проводе у игри и кроз игру уче, а да тога нису ни свесна. По мом мишљењу, то су три најважнија предмета за децу до 12 година, али њима се у школи не придаје довољно значаја.
Ипак, овај четвртак сам себи зачинио родитељским састанком. Увек сам имао срећу да имам добру и коректну сарадњу с родитељима. На почетку поставим ствари тако да схватају да имамо заједнички циљ и да заједно радимо у интересу деце. Наравно, некад се ту појави неки родитељ који све зна, који се позива на неке законе и који је, наравно, увек у праву. Овај састанак тече лагано и опуштено. Разговарамо о учењу и успеху у одељењу. Нема неких проблема, осим оних ко је кога гурнуо, претекао приликом уласка у школу и слично. Све док се не јави један висок и корпулентан господин, државни службеник. Пита зашто сам ја њему дао звездицу да обоји? Да, добро сте прочитали. Зашто њему, не детету, него њему.
Па, господине, Ви сте детету урадили домаћи. Дете је добило 5, а ви звездицу из домаћег.
Ваљда је мислио да не препознајем рукопис одрасле особе у односу на невешти рукопис ученика другог разреда? Није му било баш пријатно што сам га питао да ли је обојио звездицу.
А по којем закону ми, родитељи, треба да радимо задаћу с децом?, пита љутито. Слушам у благој неверици. Ваљда он подразумева да деца све треба да ураде у школи, тако да родитељи код куће немају ништа с њиховим образовањем. Чуј по којем закону!
Господине, почињем лаганим тоном, закони у некој држави постоје да би се сузбило лоше и неодговорно понашање појединаца. Претпостављам да сте Ви учесник рата, патриота и академски грађанин. Патриота поштује законе своје земље и воли своју земљу. Да ли је Вама потребан онај знак ограничења брзине када пролазите возилом поред школе? Хоћете ли ту пројурити 100 на сат?
Гледа у мене бледо, неразумевајући зашто му сад то причам.
Разумни сте, наравно да ћете успорити у зони школе. Тај знак стоји ту због оних других са нижим нивоом свести и одговорности. Е сад, да ли је Вама потребан закон који ће Вас натерати да радите са својим дететом? Немојте да радите са њим због учитеља, оцене или зато што закон тако налаже. Не могу ни закон ни учитељ волети више Ваше дете од Вас!
Надам се да је разумео.
Петак, 5. 11. 2021.
Петак је, крај недеље. Коначно. Стари кажу да петком не ваља давати лоше оцене – није од напретка. Кажу још и да дете треба, да не би добило лошу оцену петком, да носи распарене чарапе! Ако, ипак, у петак добије лошу оцену, треба наредних 40 дана свако вече да ставља књигу под јастук. Ако тако кажу стари – онда тако треба радити!
Шалу на страну, можда су стари знали да смишљају обичаје у које данас еманципован човек не може да верује, али ваља бити проницљив и из њих извлачити поуку и чистим срцем препознати добру намеру, али се не ослањати превише на те обичаје, јер све се променило, само образовању то иде доста тешко – упорно измиче реформама, као дете кад бежи од баке која му носи џемпер да не назебе, а не признаје да му је већ хладно.
Наше ондашње или југословенско образовање било је добро за своје време, с тим да му је једна од слабости било вредновање репродуктивног знања. А шта вреднујемо сада?
Да, школски систем се није мењао годинама. У ствари, заменили смо… Дан школе за верску славу; Дан младости за обележавање страдања неког од народа; Пионирску заклетву за првоаприлске лажи, а узорне омладинце за појединце који су се снашли; ударнике за нераднике; штафете младости за ходочашћа или маршеве на места страдања… А било је много пречег за промене и много лепшег за угледање… Заменили смо живот за смрт.
Једино се у Босни и Херцеговини последице рата осете 30 година. Европа се од Другог светског рата опоравила до седамдесетих година прошлог века. Само смо ми у вечној транзицији. Стално у неким половичним или лошим реформама. Последице осећамо сви, па тако и деца. Према статистици, сваки други ученик у БиХ функционално је неписмен.
Сећам се да нам је професор на факултету причао да је Финска послала тим својих стручњака у тадашњу Југославију да реформише своје школство по угледу на југословенско. Да бисмо побољшали тренутни школски систем, морамо се осврнути на прошлост и оно што смо потиснули, па узети оно најбоље југословенско, усавршити и осавременити.
Ми данас децу учимо да треба да постану програмери, адвокати, да треба да оду у Немачку или Америку, јер тамо је новац. А учимо ли их да треба да буду добри другари, да су прави пријатељи највеће благо и да је пријатељство увек у моди? Учимо ли их доброти, солидарности, подршци за најближе…? Данашње друштво, а често и школа, заборавља да слави живот.
Прекидам ове тешке мисли и враћам се у разред. Почео је нови месец, па сам им обећао да ће се разместити како желе. Ближи се крај часа, бучно ће бити да се двадесетак ђака премешта, али наравно – обећање је обећање. Ако смо се тако договорили, онда ће тако и бити. Размештају се. У клупи су дечак – девојчица, по договору. Сви су сели на места, срећни и задовољни. Добро им дође мало промене. Редари купе смеће, сређујемо учионицу. Прилази ми један дечак и тихо говори, у поверењу: Учитељу, могу ли ја да седим са Саром?
С ким?, упитах.
Са Саром, прошапута.
Говорим му да су се већ разместили и да је другарица с којом сад седи фина и мирна девојчица.
Знам, учитељу, али мени се Сара свиђа. Мислим да сам мало заљубљен у њу. Лице му се изненада зарумени и окице зацаклише. Примакнем му се ближе. Може, наравно да може. Хајде да то овако урадимо, а да Сара не посумња. Ја ћу је у понедељак преместити поред тебе. Нека то буде наша мала тајна, може? Може, учитељу, рече са осмехом.
Одлично. Баци пет!, кажем, а он отрча на место трудећи се да се на њему ништа не примети.
Ближи се и крај школског дана. Последњи час је одељенска заједница. Причамо о другарству. Изненађујем се да већина деце не зна песму о другарству Бранка Коцкице. Носталгично им причам да смо ми некад учитељицу ословљавали са другарице учитељице. И љути директор је био друг. Друг управник, друг милиционер, па и друг председник.
Завршавамо час, они се групишу у редове и сви певају: У СВЕТУ ПОСТОЈИ ЈЕДНО ЦАРСТВО, У ЊЕМУ ЦАРУЈЕ ДРУГАРСТВО… Имам осећај да се ствари враћају на своје место.
А да и ми размислимо о царству и другарству? ЦАРСТВО У ДРУГАРСТВУ, другарице и другови!