Danas se navršava šest meseci od strašne tragedije koja se dogodila u OOŠ “Vladislav Ribnikar”, kada je trinaestogodišnji dečak iz pištolja usmrtio devetoro svojih drugara i čuvara škole. Tačno u 12 sati danas, učenici “Ribnikara” i njihovi roditelji krenuće od škole do Malog Taša, gde će posaditi japanske trešnje u znak sećanja na ubijene drugare i čuvara.
– Trebalo je tog dana Srbija da stane i uradi jedan restart što se tiče opšteg diskursa koji u ovom društvu postoji već duže od 30 godina. Trebalo je da vidimo šta je nasilje, kako nastaje, koji su motivi za to. Imali smo razna upozorenja na koja nismo obratili pažnju. Ako se sećate gospođe koja je ubila preduzimača pre više godina, to je bio prvi alarm. Ne alarm što je ona ubila već reakcije ljudi tada, koji su masovno podržavali njen čin. A to samo pokazuje da institucije ne rade svoj posao, pa zato ljudi uzimaju pravdu u svoje ruke.- rekao je dr Goran Vilotijević, profesor pedagoških nauka gostujući na TV Nova.
On dodaje da zločin u Ribnikaru ipak odudara od svega što smo do sada videli, te je to nešto što je nepojmljivo i što normalan um ne može da shvati.
– Ali i ove druge stvari koje se ponavljaju pokazuju da mi kao nacija imamo PTS (post traumatski sindrom). Prošli smo pet ratova, mi i sada non-stop slušamo o ratovima gde se kod ljudi stvara strah. A jedna od prirodnih reakcija na strah je i nasilje. – ističe Vilotijević.
Saša Janković, bivši zaštitnik građana, kazao je da sve što se dešava nije posledica samo onoga što radi država, već mnogo faktora utiče na trend nasilja koje je postalo svakodnevica. On objašnjava da, sve i da smo uradili sve kako treba, nema nikakve garancije da bi trend nasilja koji postoji već desetinama godina stao. Ali je pitanje, kaže on, da li mi danas, posle svega, imamo manje šanse da se tako nešto ponovi, ili su šanse veće.
– Nažalost, imamo veće šanse. Ne postoji jedna magična stvar koju je institucije trebalo da urade. Nasilje je jedna opšta stvar koju mi svakog dana gledamo sa najviših i najvidljivijih mesta. Mi to nasilje gledamo u rijalitijima, bez obzira na to da li je ono stvarno ili nije, ta kultura nasilja se promoviše. Nasilje je takođe posledica nekažnjavanja za neka ozbiljna krivična dela, pa tako možemo da vidimo ljude koji su ozbiljni kriminalci u školama kako prave reklamu za sebe. Mnogo je toga trebalo uraditi da bi se postavile granice nasilju, bez obzira na to od koga ono dolazi. – kazao je Janković.
Profesor Vilotijević kaže da je Ribnikar jedan specifičan zločin za koji se ne može sa sigurnošću reći da ima veze sa svim što nam se dešava u društvu.
– Ja ne bih smeo da ulazim u analizu deteta i roditelja, ali mislim da je tu jedan od problema. Problem je i to što u školama razvijamo takmičarski duh. A kad se takmičarski duh neguje to znači da jedan pobeđuje a svi ostali gube. Mi treba da učimo da se takmičimo sami sa sobom, da budemo bolji narednog dana nego što smo bili prethodnog.” – objasnio je prof. Vilotijević i dodao da mu se čini kao da je u ovoj školi dečak odlučio da eliminiše svoju konkurenciju.
Kao problem on navodi ambicije roditelja koje oni prenose na decu, kao rezultat svojih neostvarenih želja. S druge strane, navodi on, istraživanja ovakvih zločina u Americi pokazala su da je 70% dece koja su počinila nešto slično ovome, zapravo pretrpelo nasilje.
– Zato, sistem mora da prati i predviđa ovakve stvari. Da uočava ovakvu decu i da s njima preventivno radi kako se neke stvari ne bi desile. – tvrdi profesor pedagogije.
Saša Janković objašnjava da sistem kao takav mora da obezbedi izvesnost kazne za zločine i da tu upravo leži problem.
– Mi decenijama živimo u sistemu koji se razgrađuje i ne možemo da računamo ni na jedan element tog sistema u potpunosti. Problem ne možemo rešiti tako što ćemo podići kazne, to je populistička mera. Nauka je pokazala da odluka o izvršenju nekog krivičnog dela ne zavisi od toga kolika je kazna, već izvesnost da će se ta kazna i dogoditi. A mi godinama gledamo kako neki ljudi prolaze nekažnjeno za stvari koje rade. – podsetio je Janković i dodao da je Ribnikar bio momenat da se analiziraju nedostaci. Umesto toga, kaže on, mi smo rekli da sistem nije zakazao i time poslali poruku da ovo može ponovo da se desi.
Profesor Vilotijević kaže da Ministarstvo prosvete neke stvari jeste uradilo, ali je pitanje koliko su te stvari efikasne.
– Sad svaka škola u svoj godišnji plan mora da unese i Protokol o borbi protiv nasilja, organizuje seminare, kreiraju platforme. Napravljene su smernice koje nisu loše, ali se vidi da su urađene na brzinu. I problem je što će vam svaki nastavnik reći da to on radi. Neki pesimisti iz oblasti pedagogije reći će vam da greška koja je napravljena može da se ispravi tek za 20 godina, kad stigne nova generacija dece koju treba vaspitavati. A mi sad imamo takav problem da današnju decu vaspitavaju oni koji su odrastali u vreme ratova, inflacije i nestašica i prenose deci poruke koje pospešuju nasilje. ‘Nemoj da se tučeš, ali ako te udari, udari i ti njega.’ A u svakoj rečenici posle ali ide ono glavno što hoćemo da kažemo. Tako roditelji praktično savetuju decu da se tuku. – kaže Vilotijević.
S druge strane, Janković tvrdi da je prirodna potreba i pravo čoveka da se brani i da ne treba da učimo decu da očekuju od države i institucija da ih od svega odbrani.
Prof. Goran Vilotijević smatra i da naš utisak da je nasilja sada mnogo više nego pre nije sasvim realan.
– Nasilja je bilo i pre, samo što nije bilo društvenih mreža da ga učine ovako vidljivim. I nismo znali šta je sve nasilje. Kada sam, dve hiljade i neke godine bio direktor škole i kada nam je stigao Protokol o nasilju, mi smo decu upoznali s tim šta je sve nasilje. Nakon toga drastično je porastao broj prijava nasilja jer su se pre toga neke stvari smatrale samo nestašlukom. – kazao je ovaj pedagog koji je radio i kao učitelj i kao direktor osnovne škole duže od decenije.
Kao prvi korak na putu ka rešavanju problema, on navodi da moramo postati svesni da imamo problem, a da je naš problem sveprisutno nasilje i strah i da dobrim zakonima i poštovanjem zakona možemo da dovedemo stvari u red.
– Trebalo bi da promenimo mnogo toga, uključujući i programe u školama. Rekao sam da strah rađa nasilje, ali ima nekih stvari koje su i u tradiciji. Kod nas se nasilje neguje tradicionalno. Mi kroz istoriju slavimo one koji su bili nasilni. Čak i stare pesme smo podelili na epske junačke i na lirske ženske. I svoje studente sam jednom pitao, svi su znali za buzdovan Kraljevića Marka, ali vrlo je malo onih koji su znali ko je napisa Slovo ljubve. Ali naša kultura je i Slovo ljubve, ne samo Kraljević Marko nego i Banović Strahinja. Mi moramo da radimo vaspitno s decom i da im dajemo i neke druge primere.” – istakao je dr Vilotijević.
On kao problem navodi i to da su promene u društvu tako velike i brze da nam je veoma teško da se tome prilagodimo, pa samim tim teže razumemo i decu koja rastu u takvom svetu koji nam nije blizak.