U skopu rubrike ”Mi VAS pitamo” do sada smo razgovarali sa desetinama nastavnika. Oni su nam govorili o tome kakve su promene potrebne srpskoj školi, gde je obrazovnom sistemu najslabija karika i šta su mu snage. Nismo, ipak, među sagovornicima do sada imali nijednog pedagoga, do danas. Reč je o Janku Takaču koji živi u Kovačici i radi u dve škole. Kao nastavnik građanskog vaspitanja radio je pet godina, a čitavu svoju karijeru proveo je u multinacionalnoj i multikulturnoj sredini.
Za naš portal Janko govori o tome koje su specifičnosti rada u takvim školama, pa još u manjim sredinama, kao i o promenama za kojima vapi obrazovni sistem, ali i društvo u celini.
Kao pedagog radite u dve škole i to u multinacioncalnoj sredini koja neguje različite kulture i veroispovesti. Koliki je to izazov i koje su specifičnosti takvog okruženja u školama?
– Živeti i raditi u multinacionalnoj sredini je nešto što obogaćuje čoveka. Čovek stiče širi i dublji pogled na svet i postaje otporan na sve te –izme koji ljudima često navuku koprenu na oči. Sećam se kada je tolerancija bila veliki buzzword u prosveti, nije se dalo živeti od sveopšte potrebe za tolerancijom, kao da treba nalaziti načine da se ne poubijamo međusobno. A zapravo, svi mi širom Vojvodine, koji već više od dvesta godina živimo u zajedništvu i u raznolikosti delimo istu sudbinu, iste probleme koji nas svaki dan uvere da su pred životnim izazovima svi ljudi uvek isti – imaju iste potrebe, osećaju istu teskobu, traže neko rešenje da sve ovo preguraju. Život u ravnici ume da bude jednoličan i sumoran, zbog rada u poljoprivredi i izuzetno težak, ali su ipak svi narodi koji žive u Vojvodini razvili veoma bogatu narodnu tradiciju koja buja od života i životne radosti. Nažalost, kao što je cela naša država poklekla pod težinom depopulacije tako su – i još više – stradali manjinski narodi koji su u prethodnih 10-15 godina svi izgubili oko četvrtine svoje pređašnje brojnosti.
Ako posmatrate svoje radno okruženje, sredinu, pa u ceo obrazovni sistem, šta je to što bez odlaganja treba promeniti da bi obrazovni sistem krenuo napred?
Neko je lepo primetio, škola je pakao za vredne ljude a raj za neradnike.
Čovek u prosveti može da uloži celog sebe i sagori vrlo brzo, a može i da lepo proživi celu karijeru u zavetrini, tako da ga se vrlo brzo po odlasku u penziju ne sećaju ni učenici ni kolege. Sa druge strane, iza velikog posla, iza gomila dokumentacije, sastanaka, razgovora, timova i aktiva, iza natčovečanskog truda zalivenog litrama kafe i kisele vode često ne bude ama baš nikakvih rezultata.
Zato je bitno shvatiti da je rad u prosveti prevashodno rad sa ljudima, jedinstvenim i neponovljivim ljudima. Sada radiš sa nekime, sada treba raditi da se neki efekat ostvari sa tom jednom osobom sa kojom radiš, ili sa tom grupom učenika, nastavnika ili roditelja. Ako ne postigneš sada nešto, sledeće godine to je već neka druga, starija, zrelija osoba pred tobom, za nekoliko godina završava se ciklus i šta si uradio – uradio si. Život brzo prolazi, da prođe sakriven imeđu planova i izveštaja, strašan je promašaj.
Obrazovni sistem nam je u permanentnoj reformi, čereče ga već decenijama, nema kraja novinama – a on nam svima postaje sve teskobniji. U ovom trenutku, razumljivo je da nema tu brzih i lakih rešenja pa ih neću ni navoditi. Vidljivo je ipak najviše to, da mnogo toga u sistemu prosvete treba temeljno preispitati i shodno rezultatima videti šta da se uradi sa time. Pisao sam već o tome pre nekoliko godina…
Na primer, nekada je postojao nastavni predmet Marksizam, moj stariji brat ga je još učio u srednjoj školi. Onda je taj predmet jednostavno izbačen ili zamenjen sociologijom i ni pas nije zalajao. Neke stvari prosto život pregazi, nešto nikada ni ne zaživi, nešto prosto ne da planirani rezultat, nešto smo divljački nakalemili na naš sistem bez pravog razumevanja kako zaista treba da radi… Jasno je da se uvek lakše ide napred bez nepotrebnog tereta.
Imate li utisak da je status prosvetnog radnika u malim sredinama ipak i u izvesnoj meri očuvan? (Ne mislim ovde na finansijski, već na društveni položaj)
Da li je sredina mala ili velika, mislim da više ne pravi veliku razliku. Status prosvetnih radnika je nepovratno uništen još devedesetih kada moje starije kolege nisu mogle da prežive od svoje prosvetarske plate te su se ljudi snalazili da nađu dodatne poslove, da dođu do novca za život, pri čemu su mnogi i napustili prosvetu. Kada društvo tako ponizi jednu inače veoma časnu struku, to se jako teško vraća na staro.
I prosvetni radnici su na kraju krajeva samo ljudi, imaju porodice, svi do jednog sada imaju više ili visoko obrazovanje i zaista zaslužuju mnogo, mnogo više nego što im se daje (iako „nikad veća“, još uvek ni prosečna plata). Pisao sam na jednom drugom mestu o tome, kako je naše društvo danas mnogo drugačije nego nekada, kako je učitelj u prošlosti bio mnogo cenjeniji pa je recimo bilo i učitelja. Danas više skoro da nema učitelja, jako je malo muškaraca u razrednoj nastavi. A kao što kaže teorija u ekonomiji, što je neka profesija cenjenija tako je tu i više muškaraca… Sada svaki prosvetni radnik u svojoj sredini gradi svoj status za sebe, dobro radi – dobrom se nadaj. Možda je tako i najpravednije, nakon svega.
Poslednjih nekoliko godina za srpski obrazovni sistem bile su izuzetno turbulentne. Kakve su posledice ostale i šta je trebalo da bude drugačije?
Da, naročito nakon višestrukog ubistva u OOŠ „Vladislav Ribnikar” postalo je jasno da se na neki način došlo do neke vrste kulminacije. Da se uticaj izuzetno loše društveno-političke i ekonomske situacije u Srbiji proširio na sve segmente. Sa druge strane, postalo je vidljivo da se ne može pobeći, da se ne može sakriti od onoga što se dešava u našem društvu. Da niko ne može da sebi izgradi svoj mali svet u kojem će biti zaštićen od nečije pucnjave ili od pada nadstrešnice.
Društvo je predugo u okovima kriminala, korupcije, poremećenih vrednosti. U takvom društvu, naše školstvo nije moglo da ostane izolovano. Ima nešto što Hajdeger naziva bivanjem-u-svetu a što se odnosi na fundamentalno iskustvo postojanja i interakcije sa svetom kao međusobno povezanim entitetom, gde se nečiji identitet i razumevanje oblikuju njegovim interakcijama, izborima i okruženjem oko njega. U paradigmi da je na prvom mestu obrazovanje (a za vaspitanje ćemo već nekako videti, je li), dobijamo male genijalce koji zaista ostvaruju izuzetne uspehe na raznoraznim takmičenjima, ali i mnoge učenike koji su dobrano zakinuti po pitanju socijalnih veština, zajedništva, empatije, igre. Iz bivanja-u-svetu proizilazi raspoloženje, kaže nemački filozof. Kakvo raspoloženje imaju savremeni učenici?
Bio sam deo prosvetnih radnika koji su izrazili želju za promenama, koji su podržali protest studenata uključivši se u obustavu rada. Tih nekoliko nedelja između trećine i četvrtine kolektiva nije dolazilo na rad. Jedno vreme su i roditelji zadržali decu kod kuće, brojni učenici nisu pohađali nastavu. Ali na kraju ta obustava nije dovela do željenih promena i nije bilo druge nego vratiti se u škole i pokušati borbu na druge načine.
Celo to iskustvo je opravdano dovelo do velike ogorčenosti, resantimana koji traje i dan-danas, kod svih, ali najviše kod prosvetnih radnika koji su se osim ostalog i u svojim kolektivima podelili, u mnogim školama nastao je jaz za koji će biti potrebno vreme i napor da se prevaziđe. I sve to učenici, neki više, neki manje sigurno vide i osećaju tokom boravka u školi ili u svojim porodicama.
Svet se promenio tako da nam se sada period pre pandemije čini lepšim, bezbrižnijim. Ako ne računamo tragične ishode, šteta koja se može i danas detektovati je pre svega šteta od tadašnje prinudne izolacije – smanjena socijalizacija, smanjen broj realnih svakodnevnih iskustava, povećana usmerenost na uređaje, internet i društvene mreže. Iako je to imalo svoje pozitivne strane – zaista je mnogo dugih i dosadnih sastanaka moglo da bude običan mejl ili čak duža vajber poruka – vidimo kod mnogih učenika da sada radije gledaju sadržaje na mobilnim telefonima nego što će izaći među vršnjake, igrati se na ulici, na igralištu ili u parku. Deci prekopotrebno trčanje, skakanje, penjanje i padanje postaju sve manji deo igre i slobodnog vremena. Čak je i obično kretanje postalo drukčije iskustvo – deca sve manje idu negde peške ili na biciklu, sama ili u grupi, sve više ih same pod ruku dovoze ili dovode roditelji. Naravno, druga su i vremena, gradovi i naselja su postali opasniji ali je ipak jako tužno to kako mi stariji sa nostalgijom gledamo na „dobra stara vremena“ svog detinjstva i bezbrižne igre napolju do kasno uveče a malo ko od nas je sposoban da takvo nešto danas pruži svom detetu.
Konačno, iz ugla pedagoga, jesmo li, kao roditelji na putu da odgajimo kvalitetnu generaciju mladih ili je potrebno da što pre menjamo nešto u svom pristupu roditeljstvu?
Kao roditelj deteta koje je sada u predškolskoj ustanovi, ne mogu a da se ne oduševim svaki put kada odem sa njime u vrtić. Uvek sam u tom trenutku siguran da je na najboljem mogućem mestu, u najboljem mogućem društvu.
Predškolske ustanove su danas zaista sjajna mesta, možda upravo zato što je naglasak na životnosti – uči se ne iz lekcija nego iz života, neposredno, preko direktnih i životnih iskustava. Predškolske ustanove su nam gledajući ovako spolja zaista uspešna priča. Kasnije naravno dolazi do nesporazuma, u školi se uči i funkcioniše drugačije. Škola treba da opismeni, da kroz sijaset nastavnih predmeta podari detetu znanja koja čine opšte obrazovanje potrebno svakome. I sudeći prema jedinim objektivnim rezultatima koje imamo – završnim ispitima – ona to ne postiže, veliki procenat učenika ne postiže ni osnovni nivo zahteva. Rezultati povremenih PISA testiranja su nam još gori.
U samim školama, vidljiva je razlika između prvog i drugog ciklusa. Deca su bolje raspoložena i generalno uspešnija u prvom ciklusu, u razrednoj nastavi. Značajniji problemi kreću u drugom ciklusu. Duboko verujem da je jedan od najbitnijih faktora to što je do četvrtog razreda vaoma jaka vaspitna uloga učiteljice/učitelja.
Vaspitačice u vrtiću, učiteljice/učitelji u školi postižu uspeh i zato što su pred decom kompletne ličnosti koje nisu tu samo da ispredaju gradivo nego su mnogo toga više – oni su bliska osoba, osoba od poverenja, osoba koja primeti kada nešto nije u redu sa detetom… Vremenom, izgradi se neki odnos među njima, nešto veoma blizu odnosa sa roditeljima. Dakle, izuzetno je bitan odnos koji izgradimo sa detetom. Kada taj odnos postane hladan, uzdržan i rezervisan, sakriven iza planova i izveštaja, standarda i ishoda, deca shvate da počinje borba. A iz te borbe nam, nažalost, dosta dece izlazi kao gubitnik ili skroz pogrešna vrsta pobednika.
Mnogi će reći da su nekada iz škola izlazili kvalitetniji ljudi, da su nekadašnji maturanti gimnazija bili ozbiljni intelektualci za ove današnje visokoškolovane ali veoma uskostručne kadrove. Imali su nekada ljudi tu neku širinu koja danas nedostaje svim tim profesionalcima koji poznaju samo to jedno malo polje (koja se u međuvremenu veoma produbila). Ipak, svako doba ima svoje karakteristike i ne možemo očekivati uvek iste stvari ni od roditelja ni od škole. Ali život je jedan i brzo prođe, važno je da – dok smo tu – izgradimo takve međusobne odnose da nam dani, nedelje, meseci i godine pred nama prođu sa što manje teskobe, muke i nesreće. Kada imaš to dete ispred sebe, pa hajde da zajedno iskoristite taj dan da sa njime prođe što ispunjenije, sadržajnije. A dan po dan, ispuni se i život…