Prošle godine sam napisala jedan tekst o tome kako pedagoko-vaspitne metode doprinose stvaranju „znaš ti ko sam ja“ ličnosti. Ovo je drugi deo.
Dete (dve godine): Ugine joj ribica u akvarijumu, roditelj trči odmah da kupi drugu dok nije ni primetila, da ne bude tužna.
Dete (tri godine): Neće da krene iz parka, roditelj popušta i produžava – još 15 minuta, pa još 15…
Dete (četiri godine): Želi da mu kupite neku igračku. Vi kažete ne. Dete plače, histeriše i nastavlja tako i van prodavnice, pa do kuće gde možda i zaspi u suzama. Dok spava, vi se sažalite i odete nazad u prodavnicu po igračku.
Dete (pet godina): Na svako pitanje zašto nešto mora, odgovor je zato sto sam ja tako rekao/rekla. Ni za šta se dete ne pita i ništa se ne objašnjava.
Dete (šest godina): Želi pametni satić jer ”Ali mama, svi imaju!”. Roditelj pristaje i kupuje da ne bi njegovo dete bilo jedino koje nema.
Dete (sedam godina): Seti se pred spavanje da nije uradio domaći iz likovnog. Roditelj ga smešta u krevet i radi domaći.
Dete (8 godina): Roditelj ga tera da ide u muzičku školu ili na određeni sport, iako dete jasno govori da nije zainteresovano za muziku ni za taj sport.
Dete (9 godina): Tražite da spremi svoju sobu. Dete odlaže, gnjavi, izbegava. Na kraju ne možete više da gledate i spremite je vi sami.
Dete (10 godina): Želi nove hit ultra skupe patike, dobije ih. Želi da igra igrice u 10 uveče, dozvoljeno mu je. Krene u školu i zaboravi domaći, roditelj trči da mu donese.
Dete (11 godina): Nije dobio medalju na takmičenju, vi smatrate da je trebalo više da se trudi. “Nisi dovoljno trenirao, vidiš kako si lenj“.
Dete (12 godina): Postigne najviše koševa na turniru, postaje centar sveta roditelja, izvor ponosa i hvale.
Dete (13 godina): Skuplja lajkove na svom IG/TikTok profilu, roditelj ponosan svima prča.
Dete (14 godina): Kažnjena je svaki put kada dobije ocenu manje od odlične.
Dete (15 godina): Traži i dobije novi telefon, ali nezadovoljno što nije dobio najnoviji model ili određene boje.
Dete (16 godina): Izlazi sa društvom i dozvoljeno joj da ostaje dok god želi.
Dete (17 godina): Dobija ukor u školi zbog ponašanja. Roditelj angažuje advokata koji šalje preteće pismo školi.
Dete (18 godina): Dobije napad besa kada mu ne roditelj ne dozvoli da vozi automobil van grada ili da ide na more kolima.
Odrasla osoba: Kada joj ukažete da je njegovo/njeno ponašanje problematično, sporno, protivzakonito i (ili) da Vam ono smeta: „Znaš li ti ko sam ja?!“
Kada su ovakvi oblici vaspitanja modus operandi u životu deteta (u kombinaciji sa onim iz prvog teksta), onda je to recept za problematicno ponašanje u odraslom dobu. Kada se dete odgaja bez granica, kada dobija sve što hoće, kada je prezaštićeno, ili suprotno kada nema prava glasa u vezi sopstvenog izbora, kada oseća da je njegova vrednost bazirana na onome što radi (ocene/medalje/lajkovi), a ne na onome što jeste, kada mu nije dozvoljeno da oseti tugu, razočarenje ili posledice svog (ne)rada i ponašanja, ono izraste u osobu gladnu dokazivanja i hvale koja misli da joj je svet dužan sve što zamisli. Ovo je ono što se na engleskom zove „entitlement“ i njegovi koreni leže u ranom detinjstvu i vaspitno-pedagoškim metodama sa kojima je odraslo. Dr Ramani, svetski poznati klinički psiholog je rekla „Narcizam je nusproizvod roditeljstva; narcisti se stvaraju, oni se ne rađaju“.
Autor: Lidija Smirnov, roditelj, pedagog, prof. engleskog jezika