Прошле године сам написала један текст о томе како педагоко-васпитне методе доприносе стварању „знаш ти ко сам ја“ личности. Ово је други део.
Дете (две године): Угине јој рибица у акваријуму, родитељ трчи одмах да купи другу док није ни приметила, да не буде тужна.
Дете (три године): Неће да крене из парка, родитељ попушта и продужава – још 15 минута, па још 15…
Дете (четири године): Жели да му купите неку играчку. Ви кажете не. Дете плаче, хистерише и наставља тако и ван продавнице, па до куће где можда и заспи у сузама. Док спава, ви се сажалите и одете назад у продавницу по играчку.
Дете (пет година): На свако питање зашто нешто мора, одговор је зато сто сам ја тако рекао/рекла. Ни за шта се дете не пита и ништа се не објашњава.
Дете (шест година): Жели паметни сатић јер ”Али мама, сви имају!”. Родитељ пристаје и купује да не би његово дете било једино које нема.
Дете (седам година): Сети се пред спавање да није урадио домаћи из ликовног. Родитељ га смешта у кревет и ради домаћи.
Дете (8 година): Родитељ га тера да иде у музичку школу или на одређени спорт, иако дете јасно говори да није заинтересовано за музику ни за тај спорт.
Дете (9 година): Тражите да спреми своју собу. Дете одлаже, гњави, избегава. На крају не можете више да гледате и спремите је ви сами.
Дете (10 година): Жели нове хит ултра скупе патике, добије их. Жели да игра игрице у 10 увече, дозвољено му је. Крене у школу и заборави домаћи, родитељ трчи да му донесе.
Дете (11 година): Није добио медаљу на такмичењу, ви сматрате да је требало више да се труди. “Ниси довољно тренирао, видиш како си лењ“.
Дете (12 година): Постигне највише кошева на турниру, постаје центар света родитеља, извор поноса и хвале.
Дете (13 година): Скупља лајкове на свом ИГ/ТикТок профилу, родитељ поносан свима прча.
Дете (14 година): Кажњена је сваки пут када добије оцену мање од одличне.
Дете (15 година): Тражи и добије нови телефон, али незадовољно што није добио најновији модел или одређене боје.
Дете (16 година): Излази са друштвом и дозвољено јој да остаје док год жели.
Дете (17 година): Добија укор у школи због понашања. Родитељ ангажује адвоката који шаље претеће писмо школи.
Дете (18 година): Добије напад беса када му не родитељ не дозволи да вози аутомобил ван града или да иде на море колима.
Одрасла особа: Када јој укажете да је његово/њено понашање проблематично, спорно, противзаконито и (или) да Вам оно смета: „Знаш ли ти ко сам ја?!“
Када су овакви облици васпитања модус операнди у животу детета (у комбинацији са оним из првог текста), онда је то рецепт за проблематицно понашање у одраслом добу. Када се дете одгаја без граница, када добија све што хоће, када је презаштићено, или супротно када нема права гласа у вези сопственог избора, када осећа да је његова вредност базирана на ономе што ради (оцене/медаље/лајкови), а не на ономе што јесте, када му није дозвољено да осети тугу, разочарење или последице свог (не)рада и понашања, оно израсте у особу гладну доказивања и хвале која мисли да јој је свет дужан све што замисли. Ово је оно што се на енглеском зове „entitlement“ и његови корени леже у раном детињству и васпитно-педагошким методама са којима је одрасло. Др Рамани, светски познати клинички психолог је рекла „Нарцизам је нуспроизвод родитељства; нарцисти се стварају, они се не рађају“.
Аутор: Лидија Смирнов, родитељ, педагог, проф. енглеског језика