– Душо, много си строга према себи. Свима нам се дешава да викнемо на дете, али само ретки преиспитају то. А још ређи као ти сажваћу своју душу од кривице. Немаш ништа од тога да се кривиш што си викала на њих. Само пробај да промениш приступ, ако ти то толико смета и ако нема ефекта, као што вероватно нема. – тако је мене подучавала моја учитељица.
Изашла сам из њене учионице има иха-ха, али она није престала да буде моја учитељица никад, очигледно. Сретнемо се ретко у граду, а „у последње време све ређе“, што би рекао Балашевић. Али смо зато приучене на интернет – она силом прилика због онлајн наставе претходних година, а ја због посла – све чешће једна другом у сандучету.
Како то смешно звучи – учитељица у онлајн сандучету. Последњи такав виртуелни сусрет завршиле смо једноставно реченицом: да си на почетку разговора села у ауто и довезла се до мене, досад бисмо кафу попиле заједно.
Само што та кафа, права, црна и горка, за истим столом – никако да се деси.
У међувремену, док се изговарамо, надговарамо и преговарамо – нас две онлајн разговарамо. Па мене моја учитељица и даље подучава. У 35. години учим се педагошким триковима. Већ је видим како се мршти на ово „трикови“ – пих, па нису учитељице мађионичари!
Не знам како да јој објасним да ја све чешће о васпитачима и учитељима баш тако мислим. Мора да постоји неки „штос“, неко „чудо“ ил’ што би Ршум рекао „фазон и фора“ па дете „испадне добро“ – јер си добар педагог. И као учитељ и као мама, зар не?
– Не знам за то… Него, је л’ си чула ти за Љубицу Продановић? Она је била сјајан педагог, а од свега што сам од ње научила, од студентских преко небројених радних школских дана, највише се у мојој глави примила она њена прича о огледалцету.
– О огледалцету?
– Да, Љубица је говорила о огледалцету. Када се учитељи наљуте на ђаке и када вичу, треба да имају огледало испред себе, да се виде као изгледају док вичу. Када би се видели никада не би викали.
– Баш ти хвала, сад ми није нимало боље – кажем покуњено, јер већ могу да наслутим како изгледам кад викнем.
– Их, па ја ти кажем да би ти било боље. Следећи пут, огледалце у руке и плави шлем на главу!
На прву лопту, насмејем се за плави шлем, ал’ схватим – нема веће истине од ове метафоре. Знам и што ми то каже, док у позадини чује да се моја деца опет нешто расправљају. Шта су друго мајке него миротворци?
Држи ме та лекција неколико дана, морам признати. Ипак, као и дејство сваког лека, после извесног времена престане. Треба ти нова доза, јер још ниси потпуно усвојио идеју. Још не живиш тај принцип, само покушаваш да даш све од себе. Сваки родитељ безусловно воли своје дете, али на који начин то показује, како то ради, то је већ друга ствар. Мајка што виче, мајка што је блага, отац који брани, отац који допушта – иза сваког поступка је љубав. Иза сваке вике је немоћ.
Огледалце у руке, каже ми њен глас. Израња из мене – увек закаснело, кад сам већ повисила тон.
– Бојим се да си мало залутала. Имаш нереална очекивања.
– Од кога? Од себе или од деце?
– Од себе, од деце, од друштвеног уређења. Ти заиста мислиш да ће цело друштво постати боље ако родитељи престану да вичу на децу? Или да ће наше дете сваки пут кад подвикнеш да доживи неку велику озбиљну трауму? Да ћеш га оштетити трајно?
– Али, Јеспер Јул каже…
– Шта год да каже, ко гарантује да је он у праву?
– Ти само браниш „родитељство старог кова“ – кажем изнервирано.
– Не браним ја ништа. Само кажем да није све црно-бело. Да нема гаранције за „исправан начин васпитавања“. Треба једноставно да радиш како осећаш. Не да пустиш да све тече па да се досетиш да нешто није у реду или да ти се не допада неко понашање, па да дрекнеш и после се једеш као млад месец, јер то тамо у некој књизи о родитељству пише. Само да добро размислиш, да пратиш дете, да осетиш – ако има нешто што ти не штима, бар мало да шкрипи, знаш да ће после бити „велико“, или барем „довољно велико“ да изгубиш контролу и викнеш. Јер си изгубио контролу, па не знаш шта би друго.
– Не разумем те ништа, шта је онда решење?
– Па ваљда нема универзалног решења. Него, као што твоја учитељица каже, ставиш плави шлем на главу, огледалце у руке и радиш најбоље што можеш.
– Хоће ли тако нашој деци бити добро или мени?
– А зар није то исто?
Пише: Србијанка Станковић
