– Dušo, mnogo si stroga prema sebi. Svima nam se dešava da viknemo na dete, ali samo retki preispitaju to. A još ređi kao ti sažvaću svoju dušu od krivice. Nemaš ništa od toga da se kriviš što si vikala na njih. Samo probaj da promeniš pristup, ako ti to toliko smeta i ako nema efekta, kao što verovatno nema. – tako je mene podučavala moja učiteljica.
Izašla sam iz njene učionice ima iha-ha, ali ona nije prestala da bude moja učiteljica nikad, očigledno. Sretnemo se retko u gradu, a „u poslednje vreme sve ređe“, što bi rekao Balašević. Ali smo zato priučene na internet – ona silom prilika zbog onlajn nastave prethodnih godina, a ja zbog posla – sve češće jedna drugom u sandučetu.
Kako to smešno zvuči – učiteljica u onlajn sandučetu. Poslednji takav virtuelni susret završile smo jednostavno rečenicom: da si na početku razgovora sela u auto i dovezla se do mene, dosad bismo kafu popile zajedno.
Samo što ta kafa, prava, crna i gorka, za istim stolom – nikako da se desi.
U međuvremenu, dok se izgovaramo, nadgovaramo i pregovaramo – nas dve onlajn razgovaramo. Pa mene moja učiteljica i dalje podučava. U 35. godini učim se pedagoškim trikovima. Već je vidim kako se mršti na ovo „trikovi“ – pih, pa nisu učiteljice mađioničari!
Ne znam kako da joj objasnim da ja sve češće o vaspitačima i učiteljima baš tako mislim. Mora da postoji neki „štos“, neko „čudo“ il’ što bi Ršum rekao „fazon i fora“ pa dete „ispadne dobro“ – jer si dobar pedagog. I kao učitelj i kao mama, zar ne?
– Ne znam za to… Nego, je l’ si čula ti za Ljubicu Prodanović? Ona je bila sjajan pedagog, a od svega što sam od nje naučila, od studentskih preko nebrojenih radnih školskih dana, najviše se u mojoj glavi primila ona njena priča o ogledalcetu.
– O ogledalcetu?
– Da, Ljubica je govorila o ogledalcetu. Kada se učitelji naljute na đake i kada viču, treba da imaju ogledalo ispred sebe, da se vide kao izgledaju dok viču. Kada bi se videli nikada ne bi vikali.
– Baš ti hvala, sad mi nije nimalo bolje – kažem pokunjeno, jer već mogu da naslutim kako izgledam kad viknem.
– Ih, pa ja ti kažem da bi ti bilo bolje. Sledeći put, ogledalce u ruke i plavi šlem na glavu!
Na prvu loptu, nasmejem se za plavi šlem, al’ shvatim – nema veće istine od ove metafore. Znam i što mi to kaže, dok u pozadini čuje da se moja deca opet nešto raspravljaju. Šta su drugo majke nego mirotvorci?
Drži me ta lekcija nekoliko dana, moram priznati. Ipak, kao i dejstvo svakog leka, posle izvesnog vremena prestane. Treba ti nova doza, jer još nisi potpuno usvojio ideju. Još ne živiš taj princip, samo pokušavaš da daš sve od sebe. Svaki roditelj bezuslovno voli svoje dete, ali na koji način to pokazuje, kako to radi, to je već druga stvar. Majka što viče, majka što je blaga, otac koji brani, otac koji dopušta – iza svakog postupka je ljubav. Iza svake vike je nemoć.
Ogledalce u ruke, kaže mi njen glas. Izranja iz mene – uvek zakasnelo, kad sam već povisila ton.
– Bojim se da si malo zalutala. Imaš nerealna očekivanja.
– Od koga? Od sebe ili od dece?
– Od sebe, od dece, od društvenog uređenja. Ti zaista misliš da će celo društvo postati bolje ako roditelji prestanu da viču na decu? Ili da će naše dete svaki put kad podvikneš da doživi neku veliku ozbiljnu traumu? Da ćeš ga oštetiti trajno?
– Ali, Jesper Jul kaže…
– Šta god da kaže, ko garantuje da je on u pravu?
– Ti samo braniš „roditeljstvo starog kova“ – kažem iznervirano.
– Ne branim ja ništa. Samo kažem da nije sve crno-belo. Da nema garancije za „ispravan način vaspitavanja“. Treba jednostavno da radiš kako osećaš. Ne da pustiš da sve teče pa da se dosetiš da nešto nije u redu ili da ti se ne dopada neko ponašanje, pa da drekneš i posle se jedeš kao mlad mesec, jer to tamo u nekoj knjizi o roditeljstvu piše. Samo da dobro razmisliš, da pratiš dete, da osetiš – ako ima nešto što ti ne štima, bar malo da škripi, znaš da će posle biti „veliko“, ili barem „dovoljno veliko“ da izgubiš kontrolu i vikneš. Jer si izgubio kontrolu, pa ne znaš šta bi drugo.
– Ne razumem te ništa, šta je onda rešenje?
– Pa valjda nema univerzalnog rešenja. Nego, kao što tvoja učiteljica kaže, staviš plavi šlem na glavu, ogledalce u ruke i radiš najbolje što možeš.
– Hoće li tako našoj deci biti dobro ili meni?
– A zar nije to isto?
Piše: Srbijanka Stanković
