Kako je to živeti sa detetom koje ima problem?
Ne, dete nema problem.
To je dete i ima ono što je za dete karakteristično – želju da upoznaje svet oko sebe. Postoje zdravstveni, razvojni, intelektualni i emocionalni poremećaji. Takođe, postoje određena stanja i s tim se može živeti. Možda malo drugačije u odnosu na one koji nisu u tim „stanjima“, ali život je i dalje lep. Težak, ali ipak lep.
U očima deteta je lepo ono što primarno vide i opaze. Lep im je leptir, vetar, pesak, kamen, list, pauk, maslačak… Kao što rekoh, dete nema problem. Problem prave odrasli. I to, na žalost, vrlo često roditelji. Dečja realnost i realnost roditelja ne izgleda isto i nikada neće moći da izgleda isto, čak ni kada roditelj ima 70 godina, a „dete“ 50. I sada uopšte nije važno da li je vaš slučaj neko stanje, poremećaj ili loša ocena u školi. Vrlo često u svojoj stručnoj praksi nailazim na roditelje koji ne prihvataju realnost, stanje, poremećaj ili tu lošu ocenu. Očekivanja roditelja su često paralelni univerzum sa sadašnjim trenutkom, a priznavanje istine sebi je za njih jednačina sa četiri nepoznate. Neko će reći „Najlakše je kriviti roditelja za sve“. Da, jeste najlakše, ali najčešće ta odgovornost zaista i jeste na njihovim leđima. Niko ne voli problem.
Često se mi (roditelji) koristimo taktikom zvanom „to nije moj posao“, ali kada struka odradi svoj posao i predoči kako stvari stoje, onda ipak odlučujemo da „jeste moj posao.“ Izuzetno je teško nekome saopštiti da njegovo dete ne može I NEĆE imati 5 iz vladanja, da je agresivno i da su tome uzroci u lošoj klimi kod kuće. „NE, on je samo neshvaćen“ je odgovor koji vrlo često usledi. Još je teže reći kako nečije dete neće nikada moći da nauči da čita i piše i da redovna škola njemu ne može da pruži adekvatnu podršku. Eh, tu odgovor u 99% slučajeva bude „Nama je profesor sa univerziteta rekao da će čak i množenje i deljenje do 100 naučiti.“ I nimalo nije zahvalno kada nekome morate da srušite Sneška i da mu otvorite oči.
Dakle, dete nema problem. Mi (mame i tate) imamo problem jer taj isti problem ne vidimo u sebi već u učiteljici, drugaru iz klupe, državi, sistemu, pedagogu, svekrvi, poslodavcu. Vrlo je važno osvestiti ono u čemu smo ovde i sada. Nije lako. Naročito kada smo svesni da za postojanje određene prepreke deo krivice pripada nama, ali tek kada priznamo da nije problem dete koje je dobilo slabu ocenu već to što se mama i tata svakodnevno tako bučno svađaju. Ili se čak i ne svađaju, već jednostavno nisu tu. Kada se okrenemo sebi i priznamo svoju odgovornost, tada ćemo biti na korak do rešenja. Svi zajedno. I dete, i roditelj, i učitelj , i pedagog, i psiholog.
Autor: Milica Pantić, master pedagog