У јеку вести да ће можда оцењивање на полугодишту бити укинуто, као педагог са дугогодишњим искуством желим да предложим нешто друго – забранити усмено испитивање, заувек.
Како сам на предавањима образовне статистике, а и психологије (у иностранству) научила, да би оцењивање било објективно, потребно је задовољити одређене критеријуме. Потребно је да:
- знате колико бодова максимално носи испит
- знате колико бодова носи свако питање
- знате колико сте бодова добили/изгубили на свако питање
- знате укупан број бодова који добијате
- знате по којој се бодовној скали врши оцењивање и да је тај критеријум за све исти
- питања буду иста за све (делимично мењање питања да би се направили различити тестови за групе А и Б је прихватљиво)
- да на адекватан начин обухвата тему која се обрађивала
Ако било што од наведеног не постоји, оцењивање није објективно. У усменом испитивању ово је заиста немогуће и зато оно у образовним система углавном ни не постоји. Али код нас је опште прихваћено.
Што се усменог испитивања у Србији тиче, од наведеног имамо евентулано 7 – иако и то може бити дискутабилно јер немамо доказа за то шта је питано, шта не. Дакле, немамо ни „о“ од објективности. Нажалост, горе наведени критеријуми често недостају и на писменим испитима у школама, што додатно чини цео процес изразито субјективним. Из тог разлога апсолутно разумем примедбе родитеља, иако се не слажем са начином на који их поједини износе.
Али, ако је за утеху, у државама у којима сам до сада живела и радила родитељи би направили скандал када би се оцењивало онако како се оцењује код нас.
Знам, рећи ћете да деца неће научити да говоре, да се изражавају, ако нема усменог испитивања, да је то припрема за посао сутра. Исто ћете, можда, рећи да ће на писменом лакше преписивати. Ево зашто ови аргументи не пију воду:
1. На усменом испитивању се писмено преписивање замењује усменим, сада под директним покровитељством наставника – који из само њима познатих разлога сматрају да је ово у реду.
Слушала сам усмена испитивања на неколико часова мог детета у току пандемије. Дете ми је рекло да тако испитују и у учионици, тако да разлике нема. Наставници понављају неколико истих питања ученицима који одговарају једно за другим (не сва, али је довољно поновити једно на које је дете чуло одговор). Готово идентична питања постављају се на следећим часовима 2-3 дана касније, када одговара следећа група ученика (који су имали 2-3 дана више да се припреме и чују одговоре на готова сва питања, што је такође изузетно нефер и чини оцењивање необјективним). И онда и следеће недеље за следећу групу која је имала још више времена да се спреми и чује још више одговара на питања.
Како се све ово зове, ако не „преписивање“, али усменим путем?
2. Деца неће умети да говоре ако су испити само писмени
Мислите ли заиста да када неког усмено питате да вам понови брдо дефиниција, чињеница и реченица из неке књиге, то значи да та особа учи да се изрази? Можда, ако бисте их питали шта о томе мисле и зашто тако мисле. Све остало је способност памћења, а не способност изражавања.
Систем образовања који дозвољава овакво оцењивање се свесно излаже критикама. Ово је отворен начин да наставници злоупотребе свој положај – јер доказа за тврдње наставника (знао је или није) нема нигде. Исто као што и ученици могу манипулисати пред родитељима – знао сам, али није хтео да ми да двојку. Због тога би школски телефони у Америци (где сам живела 20 година) експлодирали од позива бесних родитеља (а Америка није једина у којој би се то догодило).
Дакле, ако наставни систем и сами наставници желе деловати објективно и поштено, имати доказе за своје тврдње да је дете “знало” или “није знало”, то могу учинити само писменом оценом и да су горе наведени критерији задовољени. Питања морају тражити недвосмислене одговоре и јасно и гласно назначити шта је (не)прихватљив одговор. Направите пример контролног/писменог с одговорима и ставите на Тимс, Гугл учионицу итд. да се зна који су одговори тачни, да би деца касније знала. Питања попут „шта мислите“ не могу имати тачне или нетачне одговоре и не могу битно утицати на оцену. Тестови се морају иштампати чисто и јасно– да сви имају исти примерак, а не да деца 5 минута пишу питања док наставник диктира. То опет доводи до тотално неправедне ситуације, јер можда дете не напише добро питање или да просто није добро чуло. Да не говоримо о одузимању времена са часа за одговоре.
А ако желите научити децу да причају и размишљају, онда примените интерактивну наставу где ће моћи да изразе своје ставове (без страха да ће добити лошу оцену) где ћете их навести на размишљање и повезивање чињеница и доћи до својих закључака на часовима. И почните то од првог разреда, константно на часовима, да се ваше колеге у вишим разредима и средњој школи не чуде зашто ђаци не умеју да формулишу реченице.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и професор енглеског. Студирала образовање и педагогију и радила сам за министарство просвете у иностранству.