Najviše me je uplašila tišina škole. Dočekala me je nespremnu, neprovetrena, gluva učionica i ugašeni računari. Ošamarilo me prazno školsko dvorište
Nije ovo prvi put. Kolere, kuge, ratovi, korone, svi ti nemiri koji se pojave iznenadno, koji se kreću glasno, dođu da nas podsete ko smo, sa kim živimo i koliko zapravo nemamo probleme. Pa nam ispreturaju piramidu prioriteta, porazbijaju sva staklena zvona i opomenu kako i te kako možemo da se borimo protiv svega, a nažalost, i protiv svih.
Priznajem, ja sam dežurni hejter. I novopečeni optimista. Jer to nekako ide jedno uz drugo, ako ste okruženi pesimistama. Kada kažem novopečeni, mislim, da me je skoro neka zrelost ili nezrelost, naučila da prihvatim stvari kakve jesu. Možda jer znam puno nepušača koji se bore sa kancerom pluća. Možda jer znam da koliko god bilo teško na kraju sve dođe na svoje. I da se najbolje prilagođavamo kada nas bace u vatru. Činjenica je da koliko god se krili, ono što nas traži, uvek nas nađe. Zato sam nekako odlučila da ništa u životu ne čekam, nego da budem spremna da ga dočekam. Ispratim ili odem sa njim.
Tako sam prihvatila i vest o novom, aktuelnom virusu. Najpre olako, kao i svaki prethodni, treba se čuvati, prati ruke češće, više vitamina i bla bla. Zatim zahvaljujući naglom iskakanju korone “iz frižidera” počela sam virus da doživljavam kao vrstu propagande. Nadalje, panično preterivanje nateralo me je da pomalo, u stvari malo više (srazmerno tutorijalima o pravilnom pranju ruku) banalizujem celu stvar. Onda je počeo da raste broj obolelih, sa najgorim mogućim vestima, iz svih krajeva sveta.
I na kraju je proglašeno vanredno stanje. Tada sam se prvi put pomalo uplašila, priznajem. Pomahnitalih ljudi u trgovinama. Otimanja. Punih ulica na prolećnom suncu, jer ko zna kada će nam zabraniti i sunce. Praznog Bulevara, nešto pre 8 uveče…. Uplašila sam se što iako se trudimo, više ne možemo da pronađemo druge, zajedničke teme. Bolest je postala ono što nas veže… ali i ono što nas razdvaja.
Onda sam prihvatila koronu kao nešto nepoznato što nam se uvuklo u život, poremetilo uljuljkane svakodnevnice, skinulo sve maske i izvlači najgore iz nas…. ili najbolje.
Uplašila me je nervoza u vazduhu, koja ostaje u tragovima iza svakog pored koga prođem, i što ljudi nisu svesni da ni jedna maska i rukavice ne mogu da nas zaštite, od sebe, i od straha koji nosimo. A ta zaraza prenosi se brže od virusa.
I pored svega, više od bilo kog reda ispred apoteke, otimanja oko kg brašna, policijskog časa i histerije… najviše me je uplašila tišina škole. Dočekala me je nespremnu, neprovetrena, gluva učionica i ugašeni računari. Ošamarilo me prazno školsko dvorište. Ni onaj jezivi upozoravajući zvuk automata koji odzvanja ulicama ne zvuči tako sablasno, kao zvono koje se oglašava svakih 45 minuta.
I tada pored svih negativnih stvari koje ovo stanje nosi, videla sam puno pozitivnih. Videla sam pojedince kako se bore da se posledice što manje osete, da svi što manje izgube. Videla sam ljude ,koji su generacijama ismevani, sve manje cenjeni, a koji se bore kako znaju i umeju… I znaš šta korono? Čini mi se, nikad nisu bili ujedinjeniji . I profesionalni razvoj im nikad nije bio brži. Jer nije za bodove,izveštaje, platu. Nego za decu. Čestitam kolegama i prvi put se ponosim što sam prosvetni radnik.
I zato, na trenutak sam se uplašila, ali se nisam zarazila ni paralisala. Jer se čuvam. Ne rukavicama, ni maskom. Samo psihom.
Stoga, dragi moji, ostanite kod kuće, sami, sa porodicom, sa partnerom, cimerom… ostanite onako kako vam je najlakše i najlepše. Ali sigurni i psihički stabilni.
Autor: Nataša Grbović, pedagog
Izvor: Faktor