Vaspitavanje se, kažu stručnjaci, zasniva na nekoliko osnovnih normi poput uspostavljanja i poštovanja jasnih pravila, doslednosti i principijelnosti, te nepopuštanju u zahtevima deteta.
Pedagog Radoje Novović ističe da je neophodno učiti dete ličnim primerom. Ako roditelj uči dete da je nešto pogrešno, a pri tome on sam to čini, u detetu se javlja zbunjenost, konfuzija. Deca su u predškolskom uzrastu naročito sklona poistovećivanju, sa roditeljem, vaspitačem i njihovo ponašanje ono upija.
Kad roditelj jednom kaže „ovo ne sme, nije dozvoljeno“, onda to mora da važi uvek, jer, kaže Novović, ako se desi da jednom nešto nije dozvoljeno, a drugi put jeste, to stvara strašnu konfuziju i dijete postaje nesigurno.
– Popuštanje detetu da ono vodi i usmerava svoj život je put ka razmaženosti, a razmaženost nije ništa drugo do vaspitavanje slabića. Ona je u korespodenciji sa emocionalnom nezrelošću, jer emocionalna zrelost podrazumeva da su deca svesna obaveza, odgovornosti, pravila i da to mora da se poštuje. – kazao je Novović.
On navodi da je jako bitno imati osećaj empatije prema detetu, razgovarati sa njim što više o svemu što se dešava, biti iskren i kada napravi grešku razgovorom objasniti kako da je ispravi, i na kraju dati mu šansu da to i učini.
Pedagog Novović kaže da se dete vaspitava i emocijama koje emitujemo prema njemu, pozitivnom energijom koju emitujemo, odnosima koji vladaju u porodici, među supružnicima.
– Bilo kakve nesuglasice koje postoje u porodici treba rešavati van domašaja dece, naročito predškolskog uzrasta, jer oni to jako emotivno doživljavaju. Fizičko kažnjavanje za prekršaj nije rešenje jer se stvara pogrešan model ponašanja usled kojeg će dete sutra problem rešavati na taj način. U porodici moraju postojati pravila ponašanja prema kojima se svi upravljaju, kako deca, tako i ostali u zajednici. Pravila su garant slobode i autonomije i sigurnosti. Deca vole da se osećaju sigurno, a biće ako su im jasna pravila i ako ih se svi dosledno pridržavaju. U takvoj situaciji nema konflikata i konfuzije, sve im je jasno – kaže Novović.
U donošenju i uspostavljanju pravila dete mora aktivno da učestvuje, ne treba mu servirati gotova rešenja, već insistirati na njegovom aktivnom učešću.
– Ako je dete pogrešilo i potom priznalo grešku, ne treba ga kažnjavati, treba analizirati problem. Povezati ga sa nekom životnom vrednošću, učiniti da dete samo dođe do zaključka zašto nešto nije dobro i pružiti mu šansu da ispravi grešku, kako se to ne bi ponavljalo. Cilj je da dete na unutrašnjem planu to proanalizira i proživi i samo predloži rešenje. Mora da učestvuje suštinski u bilo kom odnosu, problemu, viđenju nečega. Izbeći kritiku i razgovorom rešiti problem. Nažalost, većina roditelja nije spremna na to – ističe Novović.
Ukoliko razgovor ne urodi plodom, kaže pedagog, treba dete i kazniti, ali u smirenoj atmosferi, u kojoj se neće emitovati emocija ljutnje i obrazložiti mu zašto je kažnjeno.
U svemu, navodi Novović, roditelji moraju da imaju isti vaspitni princip, jer ako je otac strog, a majka popustljiva i brani dete, to izaziva konfuziju kod deteta, a dete se po pravilu prilagođava onom koji popušta.
Zbog vremena sve se dopušta
Novović kaže da su kao po pravilu babe i dede loši vaspitači, jer izbegavaju da dođu u konflikt sa unucima i ispunjavaju im sve želje i hirove. Roditelji, s druge strane, često prave greške u vaspitanju jer su previše zauzeti i onda i slobodno vreme koje provode s detetom provode tako što im izlaze u susret i u onome u čemu ne bi trebalo.
– Roditelji zbog prezauzetosti provode malo vremena sa decom i imaju grižu savesti zbog toga. Onda im sve dopuštaju. Ili, ako je dete iz nekog razloga bolesno ili se povredi i tada mu je sve dopušteno, a zapravo ga treba tretirati kao da je zdravo, jer ono to zloupotrebaljava. Treba ga učiti da se bori, da je borac, a ne da mu se sve servira. Ljubav emitovati u ogromnim količinama, ali granice moraju da su jasne i postavljene i da je doslednost prisutna – zaključio je Novović.
Ne kritikujte dete već postupke
Psiholog Vesna Čikarić ističe da do pogrešnog modusa u vaspitavanju dece dolazi zato što roditelj ne razume potrebe deteta ili na te potrebe neadekvatno reaguje. Negativna osobina kod deteta ne formira se „preko noći“ i pogrešno ponašanje je zato neophodno saseći u korenu. Svako dete je posebno, i treba mu prići drugačije, kaže Čikarić. Ona ističe da i puno toga zavisi i od temperamenta i senzibiliteta deteta.
Razmaženo dete i kada odraste ima probleme u emotivnoj i socijalnoj sferi. Teško uspostavlja bilo kakvu dužu, ozbiljnu vezu, a često im ni brak ne uspe, jer su naučili da sve ide po njihovom, a to niko neće da toleriše. Imaju problema u prilagođavanju grupi, slabi su, lako odustaju i nemaju borbeni duh.
Ona navodi da je jako bitno od malena detetu ulivati optimizam, a pri pravljenju prekršaja, ne kritikovati dete, već postupak.
Autor: LJ. Grbović