Васпитавање се, кажу стручњаци, заснива на неколико основних норми попут успостављања и поштовања јасних правила, доследности и принципијелности, те непопуштању у захтевима детета.
Педагог Радоје Нововић истиче да је неопходно учити дете личним примером. Ако родитељ учи дете да је нешто погрешно, а при томе он сам то чини, у детету се јавља збуњеност, конфузија. Деца су у предшколском узрасту нарочито склона поистовећивању, са родитељем, васпитачем и њихово понашање оно упија.
Кад родитељ једном каже „ово не сме, није дозвољено“, онда то мора да важи увек, јер, каже Нововић, ако се деси да једном нешто није дозвољено, а други пут јесте, то ствара страшну конфузију и дијете постаје несигурно.
– Попуштање детету да оно води и усмерава свој живот је пут ка размажености, а размаженост није ништа друго до васпитавање слабића. Она је у коресподенцији са емоционалном незрелошћу, јер емоционална зрелост подразумева да су деца свесна обавеза, одговорности, правила и да то мора да се поштује. – казао је Нововић.
Он наводи да је јако битно имати осећај емпатије према детету, разговарати са њим што више о свему што се дешава, бити искрен и када направи грешку разговором објаснити како да је исправи, и на крају дати му шансу да то и учини.
Педагог Нововић каже да се дете васпитава и емоцијама које емитујемо према њему, позитивном енергијом коју емитујемо, односима који владају у породици, међу супружницима.
– Било какве несугласице које постоје у породици треба решавати ван домашаја деце, нарочито предшколског узраста, јер они то јако емотивно доживљавају. Физичко кажњавање за прекршај није решење јер се ствара погрешан модел понашања услед којег ће дете сутра проблем решавати на тај начин. У породици морају постојати правила понашања према којима се сви управљају, како деца, тако и остали у заједници. Правила су гарант слободе и аутономије и сигурности. Деца воле да се осећају сигурно, а биће ако су им јасна правила и ако их се сви доследно придржавају. У таквој ситуацији нема конфликата и конфузије, све им је јасно – каже Нововић.
У доношењу и успостављању правила дете мора активно да учествује, не треба му сервирати готова решења, већ инсистирати на његовом активном учешћу.
– Ако је дете погрешило и потом признало грешку, не треба га кажњавати, треба анализирати проблем. Повезати га са неком животном вредношћу, учинити да дете само дође до закључка зашто нешто није добро и пружити му шансу да исправи грешку, како се то не би понављало. Циљ је да дете на унутрашњем плану то проанализира и проживи и само предложи решење. Мора да учествује суштински у било ком односу, проблему, виђењу нечега. Избећи критику и разговором решити проблем. Нажалост, већина родитеља није спремна на то – истиче Нововић.
Уколико разговор не уроди плодом, каже педагог, треба дете и казнити, али у смиреној атмосфери, у којој се неће емитовати емоција љутње и образложити му зашто је кажњено.
У свему, наводи Нововић, родитељи морају да имају исти васпитни принцип, јер ако је отац строг, а мајка попустљива и брани дете, то изазива конфузију код детета, а дете се по правилу прилагођава оном који попушта.
Због времена све се допушта
Нововић каже да су као по правилу бабе и деде лоши васпитачи, јер избегавају да дођу у конфликт са унуцима и испуњавају им све жеље и хирове. Родитељи, с друге стране, често праве грешке у васпитању јер су превише заузети и онда и слободно време које проводе с дететом проводе тако што им излазе у сусрет и у ономе у чему не би требало.
– Родитељи због презаузетости проводе мало времена са децом и имају грижу савести због тога. Онда им све допуштају. Или, ако је дете из неког разлога болесно или се повреди и тада му је све допуштено, а заправо га треба третирати као да је здраво, јер оно то злоупотребаљава. Треба га учити да се бори, да је борац, а не да му се све сервира. Љубав емитовати у огромним количинама, али границе морају да су јасне и постављене и да је доследност присутна – закључио је Нововић.
Не критикујте дете већ поступке
Психолог Весна Чикарић истиче да до погрешног модуса у васпитавању деце долази зато што родитељ не разуме потребе детета или на те потребе неадекватно реагује. Негативна особина код детета не формира се „преко ноћи“ и погрешно понашање је зато неопходно сасећи у корену. Свако дете је посебно, и треба му прићи другачије, каже Чикарић. Она истиче да и пуно тога зависи и од темперамента и сензибилитета детета.
Размажено дете и када одрасте има проблеме у емотивној и социјалној сфери. Тешко успоставља било какву дужу, озбиљну везу, а често им ни брак не успе, јер су научили да све иде по њиховом, а то нико неће да толерише. Имају проблема у прилагођавању групи, слаби су, лако одустају и немају борбени дух.
Она наводи да је јако битно од малена детету уливати оптимизам, а при прављењу прекршаја, не критиковати дете, већ поступак.
Аутор: Љ. Грбовић