“Школа која се много чуди знању и понашању својих ђака, коју нервира то што су деца деца, не може бити добра школа. Деца која немају среће са породицом, морала би имати нешто више среће са школом. Школа би морала да зна и хоће оно што родитељи не знају или неће.”
– Душко Радовић
Ако икада отворим своју, приватну школу, Душко Радовић ће бити најцитиранија особа у програму те школе.
Моја школа никако не би била за послушне ђаке, одличне ученике. За њих не мораш бити много стручан. С њима сви знају да раде, пошто они скоро све раде сами. Моја школа би била баш за оне што не могу мирно да седе на часу, што цупкају, гледају кроз прозор и пажњу им одвлачи „свака глупост“. Обожавам да усмеравам ту енергију која ће мењати овај свет, која се расипа по странпутицама, јер нема праву помоћ у школи, ни код куће. А понекада личи и на чисту пропаст.
Била би то школа за децу која питају: „Шта ће мени то? Зашто то морам да учим?“
А радили би ту наставници који ће знати тачан одговор и који мене као надређеног ништа не би слушали. Него би знали боље од мене.
Моја школа би била за децу која одбијају да уче гомиле чињеница, свесна да ће их врло брзо заборавити.
За децу којој је за 95 минута боравка ту, 5 минута дружења недовољно и због тога пуно причају на часу.
За децу која бране своје ставове на некултуран начин, па да их ја научим како се то ради исправно.
За родитеље који ништа не знају о родитељству, али дођу, па нас питају.
Имали би изненадне тестове слепе послушности, без критичког мишљења и ко би ту постигао висок резултат, добио би укор.
За добар хумор нико не би смео да буде кажњен, а ако познајеш мање од 60% ученика, мораш на допунску наставу.
Учења би минимално било, предавања такође, само заједничког истраживања и доказивања примерима.
И најважније – ауторитет би био само онај ко има решење. Па ако је то ђак, онда нека он буде вођа.
Јесте да би ми Министарство забранило рад, али ко ми брани да маштам…
Аутор: Снежана Голић, педагог и оснивач студија Фактор у ком свакодневно ради са 300 малишана