“Škola koja se mnogo čudi znanju i ponašanju svojih đaka, koju nervira to što su deca deca, ne može biti dobra škola. Deca koja nemaju sreće sa porodicom, morala bi imati nešto više sreće sa školom. Škola bi morala da zna i hoće ono što roditelji ne znaju ili neće.”
– Duško Radović
Ako ikada otvorim svoju, privatnu školu, Duško Radović će biti najcitiranija osoba u programu te škole.
Moja škola nikako ne bi bila za poslušne đake, odlične učenike. Za njih ne moraš biti mnogo stručan. S njima svi znaju da rade, pošto oni skoro sve rade sami. Moja škola bi bila baš za one što ne mogu mirno da sede na času, što cupkaju, gledaju kroz prozor i pažnju im odvlači „svaka glupost“. Obožavam da usmeravam tu energiju koja će menjati ovaj svet, koja se rasipa po stranputicama, jer nema pravu pomoć u školi, ni kod kuće. A ponekada liči i na čistu propast.
Bila bi to škola za decu koja pitaju: „Šta će meni to? Zašto to moram da učim?“
A radili bi tu nastavnici koji će znati tačan odgovor i koji mene kao nadređenog ništa ne bi slušali. Nego bi znali bolje od mene.
Moja škola bi bila za decu koja odbijaju da uče gomile činjenica, svesna da će ih vrlo brzo zaboraviti.
Za decu kojoj je za 95 minuta boravka tu, 5 minuta druženja nedovoljno i zbog toga puno pričaju na času.
Za decu koja brane svoje stavove na nekulturan način, pa da ih ja naučim kako se to radi ispravno.
Za roditelje koji ništa ne znaju o roditeljstvu, ali dođu, pa nas pitaju.
Imali bi iznenadne testove slepe poslušnosti, bez kritičkog mišljenja i ko bi tu postigao visok rezultat, dobio bi ukor.
Za dobar humor niko ne bi smeo da bude kažnjen, a ako poznaješ manje od 60% učenika, moraš na dopunsku nastavu.
Učenja bi minimalno bilo, predavanja takođe, samo zajedničkog istraživanja i dokazivanja primerima.
I najvažnije – autoritet bi bio samo onaj ko ima rešenje. Pa ako je to đak, onda neka on bude vođa.
Jeste da bi mi Ministarstvo zabranilo rad, ali ko mi brani da maštam…
Autor: Snežana Golić, pedagog i osnivač studija Faktor u kom svakodnevno radi sa 300 mališana