„Он(а) је тако специфична/ан”, опис детета од стране родитеља, најчешће мајке, који чујем готово свакодневно.
То је истина. Али важно је знати да су и остала деца специфична.
Проблем настаје у моменту када родитељи „побркају лончиће” погрешним уверењем да је циљ програма у колективу – развој специфичности сваког детета.
Неопходно је и пожељно рад са децом индивидуализовати и у колективу, али не пуно. Зашто? Због основног циља колектива, а то је развој колективне свести.
Боравак у вртићу, школи, на спортићу… не би смео да личи на односе у породици. Породични циљеви су другачији, па је комбинација породица плус колектив – добитна.
Појаснићу.
Шта је основна идеја васпитања? Припрема за самостални живот.
Деца ће одабрати партнера и створити своју нову породицу када одрасту. У оквирима своје породице значајно ће утицати на правила, атмосферу, одговорности и све остало. Ту ће до изражаја доћи њихове специфичности и искуство.
С друге стране, део дана проводиће на послу. У пословном окружењу већина неће бирати надређене, правила, колеге, опис посла. Дакле пословно окружење је пуно „морања” и непроменљивог ритма.
Партнера бираш и значајно утичеш на своју позицију у том односу, а пословно окружење је најчешће под палицом особе која није по твом избору, а ни правила и обавезе не одређује сваки запослени, већ су наметнута и то грубо, углавном.
Повезујете вероватно. Грубо гледано, живот са вама је припрема за породицу, а колективне активности за пословно окружење. Између ова два система је другарство, као трећа категорија, која се гради кроз СЛОБОДНУ игру.
Оно што храниш, то и расте – прочитаћете често у књигама о родитељству. Колектив деце „укида храну” социјално непожељном понашању. Рецимо, иако родитељи сматрају да је њихово дете специфично и амбициозно, па због тога жели да подреди околину себи , а при том родитељска љубав блокира центар за разум па то и дозволе у оквиру своје мале породице, колектив има задатак да тражи аргументе и пред самозване вође ставља тешке тестове, ако неко хоће да буде „главни”. Дете које успе да се наметне, јесте вођа у тој фази развоја, јер тестови колектива су неупоредиво тежи од породичних.
Зар то не личи на пословни колектив? Идентично.
Колектив, пре свега, има задатак да ограничи могућности угађања себи, одмах и сада. Али колектив даје пуно за узврат, пре свега осећај припадности, који је јако значајан за здрав развој, лако се стиче у дечјим колективима. Приметићете понос са којим деца изговарају име свог вртића или групице.
Примери захтева родитеља који не схватају колектив, да лакше разумемо и запамтимо:
- Тата доноси доручак у вртић, за ћерку, ако не буде хтела да доручкује исто што и другари.
- Дете је мало, па ако може да седи поред васпитачице (у групи од 20 вршњака).
- Дете јако воли неку играчку и носи је у вртић, иако није дозвољено.
Основа идеја вртића – све је заједничко и сви смо у једнакој позицији. Циљ – постићи задовољство међу једнакима. Дан за играчке постоји у већини вртића, осталим данима доношење личних ствари угрожава основни циљ колектива. Једеш и када ниси гладан, спаваш или ћутиш када ти се не спава, лако можемо превести на језик одраслих – развој толеранције на „морање”. Одрасли који не трпе морање су у проблему кад год стану у неки ред, возе ауто, конкуришу за посао, чисте кућу, иду у набавку, чувају децу, не спавају ноћу због деце, негују старе родитеље, чекају децу са тренинга… списак је бескрајан.
Да ли би сви требало да будемо исти?
Не!!! И због тога ниједно дете, а ни одрасли, не би требало да буде у колективу од јутра до сутра. Специфичности се најбоље развијају у породици и у слободно време, а колектив има задатак да специфичностима да форму која је подношљива околини.
Крајње окрутне реченице у породици:
„Сачекај на чашу воде мало.”
„Сада нема хране.”
„Стани ту и чекај мирно 10 минута.”
„Не можеш сада да спаваш.”
„За све постоји сатница!!!”
Свакодневица у колективу, која деци помаже да развију толеранцију:
„Сачекај на чашу воде мало.”
„Сада нема хране.”
„Стани ту и чекај мирно 10 минута.”
„Не можеш сада да спаваш.”
„За све постоји сатница!!!”
Да закључимо: не тражите од колектива да развија специфичности, то је, првенствено, родитељски задатак.
Напомена: Уочавање и развој даровите деце није тема овог текста, јер је само пар процената деце у тој категорији, иако родитељи мисле другачије.
Аутор: Снежана Голић, педагог развојног центра Фактор