Пре него што почнем, не могу довољно да нагласим: НЕ, НЕ, НЕ, милиона пута НЕ. Не оправдавам то што је основац урадио својој вршњакињи у школи у Суботици. Оно што покушавам да разумем јесте шта се крије иза овог трагичног догађаја. Последње што сам прочитала је било да је дечак био у хранитељској породици и тражио да га изместе, јер није био срећан.
Па да почнемо од ове информације.
Дечак има озбиљну трауму, већ самим тим што нема биолошке родитеље. Да ли су му умрли или су га дали на усвајање, не знамо. Шта год да је, ово је трауматско искуство. Осећај губитка родитеља или осећај да те онај који те је родио није хтео јесте нешто што већина (заиста велика већина) деце ни људе не може ни да појми. На жалост овог детета и њему сличних.
Ко год умањује важност оваквих животних ситуација, тај појма нема о траумама (а ни о емпатији).
А свима онима који ће рећи да су и друга деца су незадовољна или имају горе ситуације, имам да кажем следеће:
- Ово НИЈЕ одговор који се даје неком ко говори о свом проблему, а понајвише не детету. Ово, у ствари, задовољава дефиницију „геслајтинга“, емотивне и психолошке манипулације
- Није свака особа, па тако ни дете, исто, није свако незадовољство истог типа, па ни реакције не могу бити исте
- То што је проблем неке друге особе по вама „већи“ или „гори” не умањује чињеницу да особа која је пред вама има проблем. Њен проблем је за њу/њега довољно драматичан и важан, и ако смо емпатични онда га као таквог и прихватамо.
Моја питања су:
Шта се десило са биолошким родитељима? Где су они?
Зашто је дечак хтео да га изместе из хранитељске породице?
Колико дуго је ово тражио?
Коме се све обраћао?
Шта је урађено поводом његовог захтева?
Од када је у овој хранитељској породици?
Да ли је ово прва хранитељска породица или је био измештен из претходне?
Ако је био премештен, зашто је био премештен?
Зависно од одговара имала бих и друга питања, али за сада оволико.
Код нас је типично да се дечји проблеми умањују, да се сматрају „смешним“ или детињастним, а да нико не схвата да су такви зато што се управо ради о незрелом детету. Наука је доказала да мозак завршава с развојем у средњим/касним двадесетим годинама. Тако је неко са 14,5 година на пола пута до пуног развоја, још и те како емотивно и психолошки незрео, хтели то други да прихвате или не. Уз то, дете које нема своје родитеље, кога одгајају хранитељи, има веома дискутабилну способност руковања својим емоцијама. Ко зна колико се њему поклањала пажња, колико су се хранитељи бавили њиме. Ко зна шта све он осећа дубоко у себи о чему никада ни са ким није могао да поразговара, нити да се повери.
Оваквом детету је потребна огромна количина емпатије, као и потенцијално озбиљна психотерапија да би научио да се избори са свиме кроз шта је прошао (а и пролази).
Пре пар месеци сам написала и чланак да оштрије казне решавају само симптоме проблема насиља, а ми треба да се бавимо узроцима.
У коментарима су људи писали да казне до сада нису биле довољно оштре. Судија Миоград Мајић је пре пар недеља на Н1 рекао да је ово најлакше урадити, а да при том смањене старосне границе као ни оштрије казне уопште не утичу на смањене кривичних дела (не само у Србији, него нигде). Уместо тога треба да размислимо шта ми као друштво радимо да имамо толики пораст криминалних радњи.
За крај: дечак ће сносити последице. А они око њега? Социјална служба? Хранитељи? Министарство за бригу о породици?
Хоће ли они преузети свој део одговорности? Одговор, верујем, сви знамо.
Лидија Смирнов, педагог