Dakle, jasno je. Kazne za nasilničko ponašanje u školama od ove školske godine biće rigoroznije. Dobro, u redu. U stvari, baš i nije skroz u redu. Postoji mali problem. A to je da kazne rešavaju simptome problema. Mi treba da radimo na rešavanju korena problema. A koreni problema leže u nesposobnosti kontrolisanja impulsa i rešavanja konflikta mirnim putem. Ova nesposobnost, kako dece tako i odraslih, vuče korene iz detinjstva, vaspitanja i pedagoških metoda kojima su odgajani.
Američki psiholog Daniel Goleman je u svojoj, svetski poznatoj knjizi „Emotivna inteligencija“ (1995) opisao kako roditelji svojim vaspitnim pristupima i nedostatkom empatije utiču na razvoj agresivnosti kod svoje dece. Šta više, on u knjizi kaže: “najveći rizik po decu je ako su roditelji izrazito neprilagođeni, nezreli, stalno ljuti, žive haotično…“.
Emotivna inteligencija se uči tako što roditelji (a i druge odrasle osobe poput nastavnika, trenera) pomažu detetu da savlada svoje emocije. Deci treba biti dozvoljeno da budu srećni, ljuti, tužni, razočarani i onda kada nama odraslima to deluje totalno besmisleno ili detinjasto. Ovo je osnova empatije.
Ne, to ne znači da ako je dete besno da sme da udara, lomi, štipa, grize. Emociju prihvatamo, ponašanje korigujemo. Dete neće naučiti da kontroliše svoje impulse time što će mu biti rečeno “idi u sobu i vrati se kada budeš miran”. Ako ovo radite, samo ga učite da sakriva i sputava svoje emocije, da se povuče u sebe. Kada dete burno reaguje ne ostavljajte ga samo, ne terajte ga u svoju sobu, pa čak ni tinejdžera. Kao roditelj treba da budete u blizini svog deteta i u kontroli sopstvenih impulsa, što znači smireni. Pokažite mu da nije samo u svojoj frustraciji, bolu i besu. Zainteresujte se za njegov emotivni ispad, pitajte šta, zbog čega, kako, kada, gde… bez da ga osuđujete i kritikujete. Pokažite razumevanje za detetova osećanja, opet bez kritika i osuda.
Detetu mora biti dozvoljeno i da bude ljuto na roditelja. Pa i mi odrasli imamo trenutke, dane kada smo ljuti na naše momke/devojke/bračne partnere, možda čak osetimo i mržnju nekada prema njima. Ako mi sebi dajemo pravo da se tako osećamo, zašto ne dajemo to pravo i deci? Roditelj ne treba da bude uvređen ovakvim stavom deteta. Niste mu dozvolili izlazak, naravno da će biti ljuto na vas! Niste mu dali keks pre večere, naravno da će se ljutiti! Manje dete će možda početi da histeriše, starije će zalupiti vrata i otići u sobu. To su veoma očekivane reakcije. I najnormalnije. Vi to prihvatite, ali to ne menja vašu odluku da ne dozvolite izlazak ili ne date keks.
Alis Miler je bila poznati švajcarski psihoanalitičar. Još 1983 napisala je knjigu “Za tvoje dobro – koreni nasilja”. Upravo u njoj je napisala “najveća okrutnost koju možemo pokazati prema detetu je da mu ne dozvolimo da ispolji svoju ljutnju, sem ako neće da riskira da izgubi ljubav roditelja“. To znači da za jedno dete ideja da čuje od svog roditelja, makar i između redova “neću te voleti ako…“ zaista predstavlja nepremostiv strah koji može da preraste i u veliku traumu. A to će da utiče na ljudske odnose koje će dete graditi kako u detinjstvu, tako i u odraslom dobu.
Neispoljene i potisnute emocije se ne gube i ne nestaju. Šta više, one se gomilaju i u jednom trenutku izlaze na videlo na daleko gori način od onoga na koji su ušle. I sama Miler je rekla da ljutnja kao doživljena emocija nikada nije ubila nikoga. Ali potisnuta ljutnja, ona kojoj nije dozvoljeno da izađe na videlo u trenutku kada je osoba oseti, ona koja se krije duboko unutra, dovodi do nasilja. Deca kojoj je dozvoljeno da budu ljuta ne postaju agresivna.
Vesti poput “roditelji se potukli na utakmici” “roditelj napao/pretukao nastavnika”, “nastavnik pretio deci da će naći nekoga da ih bije” „trener udario/ošamario dete“ samo dokazuju da odrasli nisu sposobni da kontrolišu sopstvene impulse i rešavaju konflikte mirnim putem. Pa ako odrasli to nisu sposobni, zašto mislimo da deca koja su okružena ovakvim ljudima treba da znaju? Od koga naša deca da nauče nešto drugo, ako oko sebe samo vide viku, psovke, ispade besa, pretnje, fizičke obračune…?
Većina roditelja onih koji su danas roditelji – nije se bavila emocijama. Mnogi govore kako ih je “odgajila poljana” i da se “naši roditelji nisu bavili ovako nama” kao da je to bilo normalno. A ne shvataju da upravo ovim rečima opisuju zanemarivanje deteta. Ispoljavanja ljutnje, negodovanja i sličnih emocija se “rešavalo“ metodom „idi u sobu i vrati se kad se smiriš“. U najboljem slučaju. Zato toliko odraslih danas ne zna da kontroliše svoje emocije. A ako ne znaju da kontrolišu svoje, ne mogu znati ni da usmere emotivne ispade dece. Naučeni su da potiskuje svoje emocije i očekuju isto od svoje dece. Ovakvim roditeljima je veoma teško da se emotivno povežu sa svojom decom, jer njihovi roditelji to nisu radili sa njima. Teško jeste, ali nije nemoguće. Sve se može kad se hoće kaže poslovica.
Potrebno je da budemo svesni da koreni nasilničkog ponašanja velikim delom leže upravo u vaspitanju i ranom razvoju. To ne znači da sada treba da krivimo naše roditelje za naše probleme. Oni su radili ono što su znali i umeli sa informacijama koje su imali tada. I oni su nesvesno prenosili traume koje su dobili od svojih roditelja na nas, njihovu decu. Mnogim odraslima ova spoznaja može doneti veliku bol i razumem ih. I ja sam je osetila. Ali samo ako budemo svesni svojih problema i svesno radimo na tome da ih rešimo, možemo prestati predavati da štafetu naših životnih problema/trauma prenosimo iz generacije u generaciju. Ako želimo manje nasilja, moramo početi da se menjamo najpre mi, odrasli, počev iznutra.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskog jezika