Pre nego što počnem, ne mogu dovoljno da naglasim: NE, NE, NE, miliona puta NE. Ne opravdavam to što je osnovac uradio svojoj vršnjakinji u školi u Subotici. Ono što pokušavam da razumem jeste šta se krije iza ovog tragičnog događaja. Poslednje što sam pročitala je bilo da je dečak bio u hraniteljskoj porodici i tražio da ga izmeste, jer nije bio srećan.
Pa da počnemo od ove informacije.
Dečak ima ozbiljnu traumu, već samim tim što nema biološke roditelje. Da li su mu umrli ili su ga dali na usvajanje, ne znamo. Šta god da je, ovo je traumatsko iskustvo. Osećaj gubitka roditelja ili osećaj da te onaj koji te je rodio nije hteo jeste nešto što većina (zaista velika većina) dece ni ljude ne može ni da pojmi. Na žalost ovog deteta i njemu sličnih.
Ko god umanjuje važnost ovakvih životnih situacija, taj pojma nema o traumama (a ni o empatiji).
A svima onima koji će reći da su i druga deca su nezadovoljna ili imaju gore situacije, imam da kažem sledeće:
- Ovo NIJE odgovor koji se daje nekom ko govori o svom problemu, a ponajviše ne detetu. Ovo, u stvari, zadovoljava definiciju „geslajtinga“, emotivne i psihološke manipulacije
- Nije svaka osoba, pa tako ni dete, isto, nije svako nezadovoljstvo istog tipa, pa ni reakcije ne mogu biti iste
- To što je problem neke druge osobe po vama „veći“ ili „gori” ne umanjuje činjenicu da osoba koja je pred vama ima problem. Njen problem je za nju/njega dovoljno dramatičan i važan, i ako smo empatični onda ga kao takvog i prihvatamo.
Moja pitanja su:
Šta se desilo sa biološkim roditeljima? Gde su oni?
Zašto je dečak hteo da ga izmeste iz hraniteljske porodice?
Koliko dugo je ovo tražio?
Kome se sve obraćao?
Šta je urađeno povodom njegovog zahteva?
Od kada je u ovoj hraniteljskoj porodici?
Da li je ovo prva hraniteljska porodica ili je bio izmešten iz prethodne?
Ako je bio premešten, zašto je bio premešten?
Zavisno od odgovara imala bih i druga pitanja, ali za sada ovoliko.
Kod nas je tipično da se dečji problemi umanjuju, da se smatraju „smešnim“ ili detinjastnim, a da niko ne shvata da su takvi zato što se upravo radi o nezrelom detetu. Nauka je dokazala da mozak završava s razvojem u srednjim/kasnim dvadesetim godinama. Tako je neko sa 14,5 godina na pola puta do punog razvoja, još i te kako emotivno i psihološki nezreo, hteli to drugi da prihvate ili ne. Uz to, dete koje nema svoje roditelje, koga odgajaju hranitelji, ima veoma diskutabilnu sposobnost rukovanja svojim emocijama. Ko zna koliko se njemu poklanjala pažnja, koliko su se hranitelji bavili njime. Ko zna šta sve on oseća duboko u sebi o čemu nikada ni sa kim nije mogao da porazgovara, niti da se poveri.
Ovakvom detetu je potrebna ogromna količina empatije, kao i potencijalno ozbiljna psihoterapija da bi naučio da se izbori sa svime kroz šta je prošao (a i prolazi).
Pre par meseci sam napisala i članak da oštrije kazne rešavaju samo simptome problema nasilja, a mi treba da se bavimo uzrocima.
U komentarima su ljudi pisali da kazne do sada nisu bile dovoljno oštre. Sudija Miograd Majić je pre par nedelja na N1 rekao da je ovo najlakše uraditi, a da pri tom smanjene starosne granice kao ni oštrije kazne uopšte ne utiču na smanjene krivičnih dela (ne samo u Srbiji, nego nigde). Umesto toga treba da razmislimo šta mi kao društvo radimo da imamo toliki porast kriminalnih radnji.
Za kraj: dečak će snositi posledice. A oni oko njega? Socijalna služba? Hranitelji? Ministarstvo za brigu o porodici?
Hoće li oni preuzeti svoj deo odgovornosti? Odgovor, verujem, svi znamo.
Lidija Smirnov, pedagog