Pre malo više od godinu dana pisala sam o tome zašto bi trebalo ukinuti usmeno ocenjivanje.
Evo nastavka, posle nagoveštaja da će nastavnici morati, na zahtev roditelja, da im dostavljaju obrazloženje za svaku ocenu, u pisanoj formi (iako to, navodno, nije baš tako).
I dalje verujem da je ukidanje usmenog ispitivanja za ocenu u najboljem interesu i nastavnika i roditelja. U isto vreme me sve ove polemike o ocenjivanju nimalo ne čude, a evo i zašto.
Ne radim u prosveti u Srbiji, ali sam upoznata sa našim sistemom, jer sam delom u njemu bila, analizirala ga za potrebe svojih studija studija, a sada mi je i dete deo našeg sistema. Studirala sam kombinaciju obrazovne politike/administracije i pedagogije, i radila za ministarstvo prosvete u inostranstvu. Upoznata sam sa obrazovnim sistemima nekoliko zemalja: Italija, Francuska, Španija, Velika Britanija, Irska, SAD, i Kanada.
Moj stav da treba ukinuti ocenjivanje usmenim putem naišao je na dosta kritika. To da se naši prosvetni radnici ne slažu sa tom idejom je jedna stvar. Ali komentari na društvenim mrežama pokazuju da deo našeg nastavnog kadra uopšte nije upućen u to kako funkcioniše prosveta van granica ove zemlje. Pa da počnemo od ovog.
Kao prvo, što se tiče zemalja koje sam navela dva pasusa iznad, usmeno ocenjivanje je dozvoljeno SAMO u Italiji. Tako je, dobro ste pročitali. U svim drugim zemljama nije dozvoljeno nastavniku da usmeno ispituje đake (eventualno samo strani jezik). To ne znači da se na časovima ne vode debate i razgovori i da nastavniku nije dozvoljeno da postavlja pitanja đacima. Ali nije dozvoljeno da ih ocenjuje na osnovu toga. Inače, ovo ne možete po svojoj volji raditi ni u Italiji gde postoji usmeni. Zna se kada je vreme predviđeno za to i kada se ocenjuje, a to nije na svakom času.
Kada sam nastavnicima iz ovih država objašnjavala način ocenjivanja kod nas, ostali su u šoku. Rekli su da većina dece ne bi zucnula na času kada bi znali da riskiraju lošu ocenu. Dodatno, jedna nastavnica iz Velike Britanije mi je rekla, “pa, ja ne bih stigla kući uveče pre 20 h“. Rekla je da bi bila reka roditelja pred njenim vratima svakog dana i tražila objašnjenje ocene.
Isto tako, u ovim zemljama nastavniku nije dozvoljeno da kažnjava učenika ocenom iz znanja zbog ponašanja na času. Mislim da i ovu zabranu treba uvesti u Srbiji, jer je neprofesionalna i nepedagoška. Ponašanje i znanje su dve nepovezane stvari. Nastavnici moraju naći psiho-pedagoške metode da reše disciplinske probleme kao što to rade u inostranstvu. Da, kod nas je sistem uvođenja discipline problematičan, ali ovo je već druga tema.
Usmeno ocenjivanje se ne smatra objektivnim, zato se i ne sme koristiti u ovim zemljama. Nema nastavnik dokaza ni za to šta je pitao, ni šta je đak odgovorio, niti postoji bodovni sistem da može da kaže ovoliko bodova je bilo ovo pitanje, ovoliko si dobio, ovoliko ti je oduzeto, itd. Za argumente prepisivanja sam napisala kontra-argumente u prvom članku.
Drugi veliki razlog zašto je usmeno ocenjivanje zabranjeno u ovim zemljama je jer ono daje ogroman prostor nastavniku da bude subjektivan, čak i ako to nije s namerom (daje slabije ocene đacima koje eventualno ne voli, a časti dobrim ocenama one koji su mu simpatični). Da ovoga ima kod nas uverila sam se dok sam slušala usmena ispitivanja na časovima sopstvenog deteta u vreme Kovida. Nama je to, izgleda, normalno.
Zašto je pismeno ispitanje dobro rešenje i za nastavnike i za roditelje?
Postoji tačno, crno-na-belo, dokaz koja pitanja su postavljena, šta je đak odgovorio, da li je tačno ili netačno.
Nastavnik ima jasno naznačenu bodovnu skalu sa ocenama, kao i naznačeno koliko je bodova đak dobio-izgubio na testu i krajnju ocenu,
Poklanjanje ocena ne bi bilo moguće, ili bi bilo daleko teže.
Samo kad su prve dve navedene tačke zadovoljene, roditelj dobija jasan pisani dokaz za znanje svog deteta, a i nastavnik je zaštićen od negodovanja roditelja (ekstremni slučajevi svugde postoje i postojaće). Nastavnik treba da ima jedan primer testa sa tačnim odgovorima, kao i primerima odgovora koja se smatraju prihvatljivim za pitanja otvorenog karaktera. Ovo u današnje vreme može da se postavi i na onlajn učionicu, tako da svaki đak i roditelj može da vidi.
Napomenula bih dalje činjenicu da u zemljama o kojima sam govorila Ministarstvo prosvete uopšte ne diktira kada će se ocenjivati, koliko ocena mora da ima neko u dnevniku, da li se kontrolni zadaci mogu nositi kući, slikati, i slično. Ove stvari se odlučuju na nivou škole. Isto važi i za disciplinsku politiku.
Jedan od razloga što ovolike halabuke oko ocena nema u ovim zemljama je upravo taj – što nema usmenog ocenjivanja. Drugi jako važan razlog je da, osim severno-američkog kontinenta, ocene nastavnika ne znače ništa ni u jednoj od navedenih evropskih zemalja. Tako je, dobro ste pročitali. Ni u Velikog Britaniji, ni u Irskoj, Španiji, Italiji ili Francuskoj se one ne koriste ni za upis u srednje škole, ni na fakultete. U srednje škole se upiše ko gde hoće bez obzira na uspeh u osnovnoj. Na fakultet se upisuje sa ocenama iz velike mature (A levels, Bac, Irish Leaving Certificate…).
U Italiji se na mnogo univerziteta-smerova može upisati neograničen broj studenata, bez obzira čak i na ocene sa velike mature. U svim slučajevim govorim o deci koja pohađaju škole u tim zemljama. Upis za strane studente je (ili može biti) drugačiji.
Za kraj, ja bih lično predložila i to da se u Srbiji uvedu ocene iz predmeta sa 2 decimale. Tako bi ocenjivanje bilo još više fer, jer nije isto ako neko ima iz predmeta prosek 4,85 ili 4,25. Ako može prosek da bude na dve decimale, zašto ne bi mogle i same ocene iz predmeta? Verujem da bi se ovim smanjila armija vukovaca, a možda čak i desetkovala, jer sem ako nemaš SVE petice, ne možeš imati taj famozni 5,00.
Za kraj, sa svim gorenavedenim mene uopšte ne čudi da imamo polemiku oko ocena koju imamo. Smatram da dokle god nam je sistem ovakav kakav je, imaćemo je. Ne bilo ništa drugačije ili bolje ni u ovim zemljama da im je sistem ocenjivanja kao naš.
Autor: Lidija Smirnov