Živela sam dovoljno dugo u inostranstvu da znam da je bavljenje politikom deo građanskog vaspitanja. Šta više, živela sam na mestima gde smo na žurkama, pa čak i rođendanskim, pričali o politici. Slušala sam kako tinejdžeri, srednjoškolci, postavljaju najozbiljnija pitanja političkim kandidatima u toku izborne kampanje. Videla sam u knjigama za osnovnu školu teme za debatu tipa „Koja država bi trebalo da ima vlasništvo nad…?“ što je i te kako političko pitanje.
I nikada, ama baš nikada nisam čula nekoga da kaže ili pita „zašto se baviš politikom” ili „što politizuješ stvari“, ili zašto se „deca bave politikom“. Jednostavno to su bile najnormalnije teme, najnormalnije bavljenje pitanjima svakodnevnog života, na mnoge od kojih politika i političari i te kako utiču. Pa ću iz tog razloga da citiram reči Bertolta Brehta, jednog od najznačajnijih nemačkih dramaturga prošlog veka:
„Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost. Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, ne učestvuje u političkim dešavanjima. Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka. Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u grudi govoreći kako mrzi politiku. Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca, i najgori od svih lopova: loši političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija.“
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskog jezika