Супротно увреженом мишљењу, АДХД (ADHD) је много више од проблема са пажњом код детета или одрасле особе. Особе које имају дијагнозу поремећаја пажње и хиперактивности боре се са задацима попут организације, планирања, управљања временом, памћењем, импулсивним реакцијама и хроничним проблемом досаде.
Мили Ли, психолог и специјалиста за процену, сматра да АДХД заправо представља јединствен начин обраде информација и учења
“АДХД мозгови су једноставно другачији, у погледу структуре и веза унутар можданих структура, рекла је она. Али временом, потешкоће с којима се сусрећу у школама које цене ’нормалност’ могу поткопати њихово самопоуздање јер им се константно указује на то како нису добри и како треба да се поправе.” – објаснила је др Ли.
Терапеут Кристин МекКлур, специјализована баш за АДХД, каже да позитиван став и говор могу баш много помоћи. “Охрабрујући начин говора у ком дете може да препозна љубав и разумевање подстичу самопоуздање, емоционалну регулацију и отпорност, док непрестана критика, очекивано, ствара осећај стида, а може одвести и у депресију.” – каже она.
Ствари које би требало да престанете да говорите деци са АДХД (и не само њима)
1. “Да ти је то важно, не би заборавио”
Наука каже да око 85% деце са АДХД испуњава критеријум за нешто што можемо назвати ослабљена радна меморија. И то објашњава зашто им је тешко да прате неке можда чак и једноставне инструкције. Заборављање задатака које сте им задали, као и обавеза које имају заправо врло мало има везе с тим да ли им је стало да упамте.
Јер, меморија за неуродивергентне људе не ради на исти начин као за оне који то нису.
За њих, подсетници на телефонима, аларми, али и пост ит налепнице могу много олакшати свакодневни живот и обавезе.
2. “Да си се више трудио, успео би”
Ако сте икад били на прегледу код офталмолога за нове наочаре и покушавали да прочитате она најситнија слова, онда знате како је то покушавати нешто што једноставно не можете. Ок, мало чкиљења може помоћи, али не можете ”покушати” да видите без наочара или сочива ако имате диоптрију.
Рећи детету да се ”више потруди” када му је задатак већ сам по себи изазован је слично томе. Они се вероватно већ труде више и кад од њих затражите још, могу лако осетити да је циљ предалеко и да они никад неће постићи оно што од њих очекујете. Уместо тога, реците, на пример: ”Видим колико се трудиш и јако сам поносна на тебе због тога.” Затим покушајте да заједно идентификујете препреке на путу до циља и да пронађете решења.
3. “Стани и размисли, не брзај”
Иако ово звучи као сасвим логичан родитељску савет, за АДХД-ера, то је далеко од једноставног. Зауставити се и размислити пре него што одреагују за њих је јако велики изазове, не зато што не желе, него зато што им мозак другачије ради.
Уместо да грдите дете због брзоплетости, можете да кажете, рецимо: “Видим да твој мозак жели баш брзо да ради сад. Шта би му помогло да успори?”
4. “Пријавио си се за то, сад мораш да истрајеш”
Деца са АДХД су често врло страствена када их нешто занима. Та изузетна пажња, познатија као хиперфокус јесте она позитивна страна АДХД. Али, ако им се нека активност не допада, тешко да од себе могу да дају и минимум труда. И то није за осуду.
Дакле, ако АДХД-ер није или више није заинтересован за неку активност, ни случајно га не приморавајте.
5. “Седи с миром.”
Очекивати да неко са АДХД контролише своју потребу за покретом исто је као и очекивати од мачке да се не пење на дрво. “Они заправо често МОРАЈУ да се крећу да би имали фокус, регулисали емоције, процесирали информације. Потискивање води само додатном стресу и емоционалним испадима.” – објашњава МекКлур.
Уместо тога, можете рећи: “Видим да се баш много помераш. Можемо да направимо паузу и да изађемо напоље, ако би то помогло.”
Једна студије показала је и да деца са АДХД која имају спинере или друге врсте ”фиџета” заправо показују 45% до 55% бољу пажњу док их врте у рукама. Такође, активности попут џуда могу им побољшати радну меморију.
”Ако се много крећу, то је зато што им је кретање потребно. Никад не кажњавајте то.” – каже ова психолошкиња.